Kome odgovara zamrznuti konflikt na Kosovu?

0
51

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li će spor oko Kosova postati zamrznuti konflikt. Sagovornici su bili Enver Hasani, bivši predsednik Ustavnog suda Kosova, i Dušan Janjić, predsednik beogradskog Foruma za etničke odnose.

Bilo je reči o tome zašto u Beogradu i Prištini dominira retorika koja dve strane sve više udaljava od dijaloga, da li je ideja o razmeni teritorija, za koju se se zalagali Vučić i Tači, definitivno mrtva, u kojoj meri su takse na robu iz Srbije, koje je uvela vlada Kosova, prepreka za nastavak dijaloga, zašto je premijeru Kosova Haradiniju skočila popularnost nakon uvođenja tih taksi, da li će Vučić ići u Pariz na sastanak o Kosovu koji organizuju nemačka kancelarka Merkel i francuski predsednik Makron, ako ne budu ukinute takse, ko je trenutno u boljoj pregovaračkoj poziciji – Beograd ili Priština, šta znači Dačićeva izjava koji je komentarišući kosovsko-srpske odnose rekao da treba poštovati princip – ko šta drži, to je njegovo, kao i o tome da li sadašnjim rukovodstvima u Srbiji na Kosovu odgovara zamrznuti konflikt.

Omer Karabeg: I srpski i kosovski lideri kažu da su za dijalog, ali retorika je takva kao da se spremaju za sukob, a ne za dijalog. Zašto je to tako?

Enver Hasani: Mislim da je glavni razlog tog ratobornog diskursa situacija u Srbiji i na Kosovu. Srpskim i kosovskim liderima glasovi na izborima ne zavise od toga kakva je njihova vladavina i da li obezbeđuju bolji život, kao što je to u evropskim zemljama, nego od toga kakav imaju odnos prema Albancima, odnosno Srbima i kakav im je pristup kosovskom pitanju. Zbog toga nijedna strana ne popušta, jer bi to značilo popuštanje pred neprijateljem, što bi dovelo do gubitka glasova na izborima. To je glavni razlog ove ratoborne retorike.

Jezik ulice u UN

Dušan Janjić: U ovom trenutku Beograd dominira u toj vrsti govora, a pojedini političari iz Prištine samo dodaju ulje na vatru, jer im to očigledno odgovara. Posle onoga što je Ivica Dačić uradio u Savetu bezbednosti, kada se jezikom ulice obratio ambasadorski Kosova, u svakoj ozbiljnoj državi on bi bio opozvan, jer je napravio ogromnu međunarodnu štetu svojoj državi i njenoj pregovaračkoj poziciji. Mislim da će to imati teške posledice. Kad je u pitanju vodstvo Srbije, to su ljudi koji se više ne kontrolišu. Opozicija je slaba, ne postoji demokratska javnost, ne postoje nezavisni mediji. I oni su jednostavno bahati. Ta bahatost najčešće je izraz nemoći, nikada nije izraz sigurnosti.

Drugi razlog koji je doveo do ove sadašnje situacije je što su glavni pregovarači Aleksandar Vučić i Hašim Tači, potpomognuti Edi Ramom i nekima iz međunarodne zajednice, u jednom trenutku uobrazili da razmenom teritorija mogu da dođu do brzog rešenja.

Međutim, pokazalo da javnost to neće. Kada to nije uspelo, počele su optužbe i prebacivanje krivice na onog drugog. Posle samita u Berlinu, gde je ideja o podeli i razmeni teritorija sahranjena, počela je igra ko će biti Pedro, ko će na kraju tog ciklusa, da ne kažem cirkusa, biti proglašen za glavnog krivca. Ako žele rešenje, oni treba da nastave dijalog, ali sve što su radili tokom prošle godine govori da oni ne žele rešenje.

Enver Hasani: Oni bi želeli rešenje koje bi im pružilo priliku da još jedno dvadeset godina ostanu na vlasti. Ta priča o podeli Kosova i razmeni teritorija za njih je pravi rudnik. Kao da su pronašli blago. Kad bi se prihvatio takav sporazum svi problemi bi bili gurnuti pod tepih – loša vladavina, korupcija, kriminal, lopovluk – oni bi vladali još dvadeset godina.

Omer Karabeg: Da li se može reći da je ideja o prekrajanju granica i razmeni teritorija, koja je dugo bila u igri, definitivno mrtva?

Dušan Janjić: Očigledno nije definitivno mrtva. Lokalni igrači još uvek veruju da je ona moguća. Šta oni to čekaju? Zar nisu čuli jasan zajednički stav Brisela i Vašingtona – to ne može. Kada sam rekao da oni ne žele rešenje, mislio sam i na platformu kosovskog parlamenta i pregovaračkog tima. Prirodno je da jedan nacionalni pokret želi da dovrši borbu za svoju državu punim međunarodnim priznanjem. Ali nije prirodno da u pregovaračku platformu stavite zahtev za punim, neuslovljenim priznanjem od strane Srbije, kao i da Kosovo prizna Srbiju. Pazite, entitet koji nastaje ne može da odlučuje o statusu drugog entiteta. Što se tiče srpskog rukovodstva, šta za njih znači razgraničenje? To je alibi, to je izgovor da se donese teška odluka o priznanju Kosova i da se istovremeno otvori tema promene drugih granica, da se otvori pitanje Republike Srpske. Njih na vlasti drži kriza – plašenje naroda ratom.

S druge strane, oni se boje ulaska u Evropsku uniju, jer to znači vladavinu prava, a to nije u u fokusu ovih vlasti. U njihovom fokusu je dovršti privatizaciju, kad je reč o Srbiji, i preraspodeliti ono što se ima, kad je reč o Kosovu, dominirati viškom kapitala, postati bogat i kontrolisati društvo. To je, nažalost, takva vrsta vlasti i oni teško mogu da izađu iz, da tako kažem, košuljice u kojoj žive.

Kosovo ima čime da uzvrati

Omer Karabeg: Srpsko rukovodstvo tvrdi da su takse od sto posto na robu iz Srbije, koje je pre sedam meseci uvela vlada Kosova, najveća prepreka nastavku dijaloga i kaže da neće nastaviti dijalog dok se one ne ukinu. S druge strane, i pored poziva Brisela i Vašingtona da ukine te takse, premijer Kosova Haradinaj to odbija i kaže da takse neće biti ukinute dok Srbija ne prizna Kosovo. Ima li izlaza iz tog začaranog kruga?

Enver Hasani: Obe pozicije su ekstremne i nisu realne i baš zbog toga bio bi legitiman pritisak međunarodne zajednice na obe strane da sednu za sto i počnu da pregovaraju bez ikakvih uslova. To je u ovoj situaciji jedini izlaz, jer te dve oprečne pozicije ne mogu drugačije da se pomire. Verujem da je i nedavna poseta Bila Klintona i Medlin Olbrajt Kosovu bila deo tog pozitivnog pritiska.

Dušan Janjić: Takse imaju dva motiva. Jedan je da se odgovori Srbiji na osporavanje Kosova i akcije protiv njegovog uključivanja u međunarodne organizacije, posebno u Interpol i UNESKO. Drugi motiv je da se izbalansiraju pozicije. Takse su pokazala da Kosovo ima čime da uzvrati. Jer, do uvođenja taksi beogradska vlast se ponašala kao da Kosovo nema čime da uzvrati. Sada više nije tako. S druge strane, Ramuš Haradinaj ukidanje taksi uslovljava priznanjem Kosova. Međutim, on dobro zna da krajnji cilj – potpuno priznanje Kosova od strane Srbije – neće doći u prvom koraku. Prvi korak je puna normalizacija. Do punog priznanja može doći u nekom drugom kontekstu, kada obe zemlje budu u Evropskoj uniji. Takvim stavom Haradinaj daje alibi Vučiću da ne ide u Pariz.

Međutim, i jedna i druga strana vrlo dobro znaju da je odlazak u Pariz poslednja šansa. Tamo će oni ili prihvatiti obaveze ili će naterati zemlje Kvinte da počnu da razmišljaju o sankcijama. Kad Vučić kaže da neće ići u Pariz, ako se ne ukinu takse, to govori o slabosti njegove politike koja je povukla toliko crvenih linija. Najpre je crvena linija bilo formiranje Zajednice srpskih opština, pa Trepča, pa ko zna šta još, i na kraju takse. Sada Vučić ne zna šta da radi. Ako ne ode u Pariz, biće mu narušen kredibilitet na Zapadu, a ako ode, i pored toga što takse nisu ukinute, bio bi mu ozbiljno narušen kredibilitet u biračkom telu u Srbiji. Mogao bi iduće godine da ode s vlasti, a on nije čovek koji želi da izvrši političko samoubistvo. Ramuš Haradinaj zna da je to njegova slaba tačka i uporno na nju igra. Pretpostavljam da je Vučićeva kalkulacija sledeća – bolje da ne idem, nego da se politički ubijem, jer bih po peti put prešao crvenu liniju koju sam sam sebi postavio.

Omer Karabeg: Zašto premijer Haradinaj toliko tvrdo stoji iza taksi?

Enver Hasani: Uvođenjem taksi Haradinaj je dobio dosta podrške u biračkom telu. Kada bi sutra bili izbori on i njegova partija bi dobili značajan procenat glasova, a izbori bi mogli da se održe svakog dana. To je glavni razlog. Haradinaj je uradio dve stvari. Srušio je mit koji je Tači o sebi stvorio da bez njega i njegove partije nema rešenja srpsko-kosovskog pitanja i da je on glavni šef, a da su ostali manje-više sateliti. Drugo, on je narušio ugled Tačija i grupe oko njega koji su se predstavljali kao da su oni bili jedini koji su se tokom rata borili i oslobodili Kosovo. Haradinaj je igrao na kartu da oni nisu ratovali, da samo pričaju, da ne poštuju ono što su obećali i da nisu glavni faktori u dijalogu sa Srbijom. Očigledno je da se sada biračko telo pomera prema partiji Ramuša Haradinaja.

Strah od Republike Srpske

Omer Karabeg: Vučić optužuje kosovsko rukovodstvo da nije ništa uradilo da se formira Zajednica srpskih opština, što je bila njihova obaveza prema Briselskom sporazumu. S druge strane, predsednik Kosova Tači kaže da bi formiranje takve zajednice značilo stvaranje Republike Srpske na Kosovu. Postoji li ta opasnost?

Dušan Janjić: Ne postoji. Ali je činjenica da je na lokalnim izborima 2013. godine, na kojima se pojavila Srpska lista, bio slogan: “Danas glasate za Srpsku, sutra gradimo Srpsku”. Tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić mnogo puta je Zajednicu srpskih opština tumačio kao začetak nekakve srpske države. Ne znam kakva bi to bila država, s obzirom da tu nema teritorijalne koherentnosti, a ni dovoljno stanovništva.

Razumem stav Hašima Tačija – ne dozvoljavamo izvršnu vlast jer Kosovo ima ukupno dva miliona stanovnika. A evropsko je pravilo da se država, koja nema iznad 2,5 miliona stanovnika, ne može regionalizovati. Koliko znam, svojevremeno je formiran tim u kome je pored četiri predstavnika opština sa severa Kosova bio i predstavnik Evropske unije koji je trebalo da predloži nacrt statut Zajednice srpskih opština. Taj tim je 2015. tvrdio da je napravio taj nacrt. Međutim, nacrt je odjednom nestao. Niko ne zna da li taj tim još uvek postoji. Niko više to i ne pita, jer takvo stanje očigledno zadovoljava i Prištinu i Beograd i Brisel.

​Enver Hasani: Mislim da se Zajednica srpskih opština ne bi mogla pretvoriti u Republiku Srpsku. Tu priču je pokrenuo Tači da uplaši biračko telo, a on je bio taj koji je potpisao Briselski sporazum. Zašto je asocijacija srpskih opština izbačena iz igre? Tači se pobojao da bi formiranje te asocijacije moglo da dijalog odvede u pravcu koji on više ne bi mogao da ga kontroliše, pa je onda zaigrao na kartu razmene teritorija i počeo da govori da neće drugu Republiku Srpsku. Zašto ta asocijacija ne može da bude Republika Srpska? Zato što je nezamislivo da ona može da ima izvršnu vlast i policiju. Ako se nastavi sa ovakvom politikom Beograda i Prištine, uskoro na Kosovu neće biti srpskog življa osim u religioznim objektima.

Dušan Janjić: Zajednica srpskih opštima neće biti zanemarena. Mislim da će se ona kad-tad naći na pregovaračkom stolu. Mene to toliko ne brine. Brine me – šta posle. Oni će pre ili kasnije potpisati neki sporazum, ali u njihovim glavama nema ideje o miru. Svojim ponašanjem oni pokazuju da rat nije završen. Glavni cilj sporazuma treba da bude mir između Srba i Albanaca, saradnja i zajednički napredak. A mi još uvek nismo završili ratove koje vode etnonacionalisti. I ako im date samo malo prostora, bojim se da će se tako razigrati da ćemo ponovo upasti u ozbiljne nevolje.

Tuta i Ivica

Omer Karabeg: Ko je trenutno u boljoj pregovaračkoj poziciji – Beograd ili Priština?

Enver Hasani: Mislim da su obe strane manje-više u istoj poziciji. Nema evropske budućnosti ni za Srbiju, ni za Kosovo ukoliko se njihovi odnosi ne normalizuju i ukoliko ne prestanu da prave probleme Evropi. I Srbija i Kosovo su taoci sadašnje situacije u međusobnim odnosima.

Dušan Janjić: Ja mislim da su i jedni i drugi u velikom problemu. I što vreme više odmiče sve manje zavise od sebe i svoje javnosti, a sve više od nekakvih signala i očekivanja šta će stranci da kažu. A narod kaže – teško onom kome stranci kuću kroje. Ova sadašnja situacija itekako jača mnoge interesne grupe i organizovani kriminal koji polako postaju deo sistema. Pravi se nova socijalna piramida moći. Govoreći o bogaćenju u ratu devedesetih godina jedan bosanskohercegovački HDZ-ovac je rekao “Ko je šta jamio – jamio je”. Oni koji su zakasnili da jame devedesetih sada bi da jame koristeći novu krizu.

Ne zaboravimo da tek predstoji privatizacija energetskog sektora Srbije. Radi se o milijardama. Bojim se da je ovde reč o promeni odnosa moći korišćenjem oprobanog metoda – udri po Hrvatima, udri po Albancima i obrnuto. Siguran sam, međutim, da regionalni i svetske sile neće dozvoliti da i dalje maltretiramo Zapadni Balkan koji je peta regija u svetu po bogatstvu u vodama i koja je obiluje i drugim prirodnim bogatstvima.

​Omer Karabeg: Gospodin Janjić je podsetio na rečenicu koju je navodno tokom rata u Bosni i Hercegovini izgovorio Mladen Naletilić-Tuta, jedan od gospodara rata u Hercegovini koji je kao ratni zločinac osuđen u Hagu. Njegova izjava “ko je šta jamio, jamio je”, znači – ko je šta zgrabio u ratu to je njegovo. Ne znam da li je Ivica Dačić znao za tu izjavu, ali on je nedavno rekao nešto slično: “Nemoguće je naći adekvatno rešenje kosovskog pitanja i zato treba poštovati stvari na terenu – ko šta drži, to je njegovo. U tom slučaju sever Kosova ne može pod suverenitet Prištine. I to je kraj”, kaže Dačić koji se očigledno zalaže za zamrznuti konflikt. Mislite da će se to obistiniti, da će spor oko Kosova postati zamrznuti konflikt?

Enver Hasani: Ako do toga dođe, to će se dogoditi iz drugih razloga. Jer, ako se ovako nastavi, za 20 godina neće biti srpskog življa na Kosovu. Ni na severu, ni južno od Ibra. Ali do zamrznutog konflikta neće doći pre svega zbog evropske orijentacije i Kosova i Srbije. To neće dozvoliti spoljni faktori koji su odlučujući u ovom sporu. Oni se neće odreći kosovsko-srpskog dijaloga i prepustiti ga na milost i nemilost Prištini i Beogradu.

Hašim Tači i Aleksandar Vučić su mislili da bi sporazumom o razmeni teritorija rešili problem i tako ušli u istoriju. Međutim, taj koncept ne samo da ne zatvara srpsko-albanski spor, nego ga još više komplikuje, zaoštrava i produbljuje. Mislim da kosovsko-srpski problem ne može da se zamrzne kako zbog regionalne dinamike, tako i zbog globalnih implikacija koje ovaj problem ima na odnose velikih sila. U tom smislu ja sam optimista i mislim da neće doći do zamrznutog konflikta.

Albanski vakat

Dušan Janjić: Sporovi kakav je srpsko-albanski oko Kosova nikada ne mogu da se zamrznu. Prvo zbog toga što nijedna od strana u sukobu nema kapacitete da dugo drži zamrznuti konflikt. Drugo, što to nije interes zainteresovanih sila. Besmislena je bila tvrdnja Aleksandra Vučića i Hašima Tačija da je razgraničenje konačno rešenje srpsko-albanskog spora i da taj spor neće opterećivati nove generacije. U istoriji nikada nema konačnih rešenja. Za njih se cela stvar svodi na to – ko će da kontroliše teritoriju. Međutim, to je rešeno. Teritoriju kontrolišu kosovske institucije uz pomoć međunarodnog prisustva. To je pokazano ne znam koliko puta, pa i ovim poslednjim hapšenjima u Zubinom Potoku. A pitanje statusa, priznanja, ostaje za trgovinu. Mogu oni da nastave da igraju ovu igru, ali to ne može dugo trajati. Mislim da će na kraju i jedna i druga strana morati da popuste. Kosovo će morati privremeno da odloži priču o potpunom priznanja, a srpska strana će morati da prihvati teritorijalni status quo. I onda treba da počnu razgovori o normalizaciji života i stvaranju boljih uslova za sve ljude koji žive na Kosovu.

Da budem vrlo otvoren, nekada se među seljacima govorilo – bio turski vakat, pa je došao srpski vakat. Sada je na Kosovu albanski vakat. I to ne možete da promenite osim silom, a silu ne možete da upotrebite, jer Kosovo nesporno ide u evroatlantske integracije. Srbija se na tom pitanju lomi i od toga jedinu korist imaju Rusi koji time otežavaju širenje NATO pakta i sebi dižu cenu u pregovorima sa Zapadom. Srbija mora priznati realnost, a realnost je da je suverenitet Kosova proširen na sever onog časa kada je prihvaćeno da Srpska lista učestvuje na kosovskim izborima, srpske sudije su integrisane u kosovski pravosudni sistem, Srbi su u kosovskoj policiji. To se ne može vratiti nazad.

(slobodnaevropa.org, 16/06/2019)

SHARE