Diskusija o granicama – bleda slika normalizacije odnosa u budućnosti 

Epilog razgovora oko završnog sporazuma između Kosova i Srbije je još uvek nejasan, čineći da izbledi uverenje da se može postići potpuno normalizovanje odnosa između dveju zemalja. Ovo je potvrđeno i na najvećoj regionalnoj konferenciji, Bezbednosnom forumu u Beogradu (Belgrade Security Forum), održanom prošle nedelje, gde je jedna od glavnih tema bila budućnost dijaloga Kosovo-Srbija.

0
332

Sedam godina dijaloga, koji je započeo kao tehnički dijalog a kasnije se pretvorio u politički, nisu ispunile očekivanja. To su priznali visoki zvaničnici Srbije, koji sada ne isključuju nijednu opciju koja bi donela kraj “statusu quo”, uključujući i opciju razmene teritorija. Ali, ovoj ideji su se suprotstavile međunarodne diplomate zbog straha da promena granica može da ugrozi bezbednosnu situaciju u regionu. 

Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, je govorio o bolnim kompromisima koji se zahtevaju u ovom procesu, iako nije govorio o tome koji će to kompromisi biti.

“Ne prihvatam ništa dok ne prihvatimo sve tokom razgovora, što znači da nismo prihvatili ništa. Ima mnogo bolnih kompromisa, ali ih neću pomenuti. Razgovaraćemo o svim temama koje nas mogu dovesti do konačnog rešenja,” rekao je Vučić, koji je priznao da postoje velike razlike sa političarima iz Prištine. Prema rečima Vučića, neosnivanje Asocijacije/Zajednice opština sa većinskim srpskim stanovništvom je otvorilo put i ostalim opcijama. 

“Ovo je razlog zašto jedan ‘bolan kompromis’ za Srbe i Albance treba da se ispregovara sada,” dodao je Vučić, ne želeći da kaže šta podrazumeva ovo kompromisno rešenje.

Za promenu granica su se zalagali i i ostali političari iz Beograda. Direktor Kancelarije za Kosovo u Vladi Srbije, Marko Đurić, se prisetio 2008. godine, da bi obrazložio rešenja o kojima se može diskutovati. Govoreći o proglašenju nezavisnosti Kosova, Đurić je rekao da sada niko ne može da se žali na otvaranje “Pandorine kutije.”

“Ako teritorija i status Kosova nisu od suštinske važnosti za nerešena pitanja, zašto je onda u 2008. godini, jedan veliki deo međunarodne zajednice upravo stao na stranu ideje o promeni granica i oduzimanja jednog dela Srbije,” izjavio je Đurić tokom jedne zajedničke diskusije gde su panelisti bili i političari i predstavnici civilnog društva sa Kosova.

Ali, poslanik kosovskog parlamenta, Ilir Deda, je nazvao opasnim ideje koje su u prošlosti izazvale tragedije i ratove na Balkanu.

“Uveren sam da Kosovo i Srbija mogu da postignu sporazum koji se neće zasnivati na promeni granica shodno etničkom kriterijumu i ovo se može uraditi samo ako postoji jedno pametno rukovodstvo koje razgovara sa narodom”, rekao je Deda, koji je kritikovao način na koji je dijalog vođen do sada, ne doprinevši pomirenju i normalizaciji odnosa.

Deda je poslanik Alternative, koja deluje kao nezavisna grupa u Skupštini Kosova. Ideji o razmeni teritorija se protivio i ostali deo opozicije, kao i partije koje su na vlasti. Uprkos tome, zakonodavna institucija do sada nije uspela da usvoje jednu zajedničku Platformu za dijalog, pošto je predsednik Thaçi institucionalizovao zahtev predstavnika doline Preševa, Medveđe i Bujanovca za pripajanje Kosovu. Thaçi je povećao javna pojavljivanja promovišući ideju o korigovanju granica sa Srbijom, ali odbija da kaže gde je granica kompromisa koji Kosovo može učiniti, u razmenu za priznanje od strane Srbije.   

Neutralni stav Amerike i protivljenje Nemačke
 
Suprotni stav država Evropske unije, koje ne podržavaju pomeranje granica, je isto tako ponovljen i u Beogradu. Preferirani rezultat u finalnoj fazi nemaju ni Sjedinjene Američke Države. 

Matthew Palmer, zamenik pomoćnika sekretara američkog Stejt departmenta, je iz Beograda rekao da oni ne zastupaju nijednu opciju u dijalogu Kosovo-Srbija, nego samo podstiču strane da dođu do kompromisa.

“Mi ne nudimo nikakvu formulu i ne guramo neku određenu ideju ili rešenje. Mi pokušavamo da ohrabrimo strane da preuzmu vlasništvo nad procesom i da iznađu jedan zajednički put koji može biti prihvaćen od strane građana obeju zemalja,” rekao je Palmer.

Kada je upitan o ideji za moguću razmenu teritorija, Palmer je dodao da je teško govoriti o jednom planu koji ne postoji. Ali, najavio je da oni neće biti indiferentni prema zabrinutostima da bi promena granica mogla izazvati posledice negde drugde.   

I ambasador SAD u Beogradu, Kyle Scott, je negirao da država koju predstavlja favorizuje regulisanje granica između Kosova i Srbije. Prema njegovim rečima, SAD nisu za to, “ali, naprotiv, oni podržavaju obezbeđivanje prostora u kojem bi čelnici Srbije i Kosova mogli da postignu jedan sporazum.” On je dodao da su oni svesni potencijalnih rizika koje nosi razmena, ali je isto tako naglasio da ni “status quo” nije nešto održivo. 

Kategorična protiv razmene teritorija je Nemačka, njen stav je ponovio u Beogradu ambasador Thomas  Schieb, kao i šefica Odeljenja za Zapadni Balkan u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke, Sabine Stöhr.

“Nemačka ne misli da je dobra ideja koja je predstavljena od strane političkih elita u Prištini i Beogradu koje govore o ‘razmeni teritorija,’ i ponovnom crtanju granica uzduž etničkih linija,” kaže Schieb.

Dok je odgovarao na žalbe Marka Đurića da kosovska strana ne ispunjava obaveze za osnivanje Asocijacije/Zajednice opština sa većinskim srpskim stanovništvom, nemačka diplomatkinja Stöhr je rekla da za ovo ni Beograd nije zainteresovan. 

“Nismo razgovarali o Asocijaciji/Zajednici, zato što nam je rečeno da su sada rešenje teritorija i status,” izjavila je Stöhr.

Jednu aktivniju ulogu na postizanju normalizacije odnosa između Kosova i Srbije je tražilo i civilno društvo. 

Agon Maliqi je politikolog i osnivač Platforme Sbunker. On smatra važnim zaključivanje računa sa Srbijom, iako je skeptičan da će se to desiti u nekoj bliskoj budućnosti. 

“Nezavisnost Kosova je nepovratna, ali je rizik za regionalnu bezbednost i demokratiju suviše visok ako se odlaže deblokiranje našeg puta ka Evropskoj uniji i UN-u. Korigovanje granica nije preferirana opcija Kosova i granica kompromisa je sada već dostignuta Ahtisarijevim paketom,” kaže on. 

Istina o ratu i pomirenje 

Više od dve decenije nakon završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji i bez obzira na razne inicijative, pomirenje unutar društava i zajednica ostaje jedan izazov. 

Denisa Kostovicova, profesorka političkih nauka u Odeljenju za upravljanje Londonske ekonomske škole (LSE), u Londonu, je govorila o rezultatima jedne ankete u kojoj su se u mnogim slučajevima deca pokazala kao veći nacionalisti nego njihovi roditelji. Prema njenim rečima, kada se mladi ljudi okupe oko raznih inicijativa, oni završe radeći nešto što se može smatrati kao “tajno pomirenje.”

“Istraživanja pokazuju da kada se ljudi sastanu na regionalnom nivou, oni su više naklonjeni da se usredsrede na dijalog za mir, pravdu i pomirenje, nego kada se sastanu na lokalnom ili globalnom nivou,” kaže Kostovicova. Ona je isto tako govorila o neophodnosti da se traži institucionalna podrška da bi se dostigli istina i pomirenje. 

“Treba da ponovo ocenimo jednu vrstu jasnije podrške od strane EU za proces REKOM, zato što je jasno da kad se dostigne nešto na nivou civilnog društva, iziskuje podršku i na ostalim nivoima,” dodaje ona.

Ali, da li zaista postoji jedan alternativni način da region postigne jedan značajan napredak po pitanju pomirenja, ako ne uspe proces REKOM? Prema rečima Kostovicove, inicijative tranzicione pravde se nikad ne mogu svesti na jednu vrstu i uvek treba da se dese u nekoliko frontova.   

“Veoma je značajno da se naglasi da postoje organizacije civilnog društva koje su registrovale činjenice u vezi sa ratnim zločinima. Uprkos tome, ovo je razlog zašto REKOM insistira da ovo bude jedan međudržavni proces. Jedino uključivanje države može dati legitimet ovim činjenicama,” podseća ona.

Proces REKOM je počeo kao rasprava o instrumentima za otkrivanje i pronalaženje istine o prošlosti u maju mesecu 2006. godine na Prvom regionalnom forumu o tranzicionalnoj pravdi organizovanom od strane Fonda za humanitarno pravo (Srbija), Centra za istraživanje i dokumentaciju (BiH) i Documenta (Hrvatska). Učesnici, predstavnici NVO-a i udruženja porodica nestalih i žrtava iz zemalja bivše Jugoslavije su dale prednost regionalnom pristupu za suočavanje sa prošlošću. 

Nakon konsultativnog procesa počela je druga faza procesa – institucionalizacija Inicijative za REKOM. Ova faza je prenos Inicijative za REKOM sa nivoa civilnog društva na politički nivo –  u institucionalnom  domenu.

Podrška je potvrđena od strane predsednika Srbije, Crne Gore, Kosova i Makedonije i bošnjačkog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine. Oni su isto tako podržali strategiju Koalicije za REKOM da se pitanje osnivanja REKOM-a smatra u sklopu Berlinskog procesa. Za samo nekoliko dana u maju mesecu 2017. godine, 50.000 građana Sarajeva, Banja Luke, Prištine, Zagreba i Beograda je potpisalo jednu peticiju za sporazum lidera zemalja bivše Jugoslavije o osnivanju REKOM-a, u okviru Berlinskog procesa. 

SHARE