Dvadeset godina nakon rata: Gde stojimo sa pomirenjem?

Ako me pitate za moju prvu uspomenu iz detinjstva, sigurno ću se prvo setiti bombardovanja. Istovremeno, definitivno znam i svesna sam šta su moji vršnjaci, nebitno iz koje zajednice na Kosovu, takodje preživeli. Zato je važno, da danas, dvadeset godina nakon konflikta, mi, jasno kažemo: mi, deca rata, nikada i ni sa čim nismo ovo zaslužili. Zato je baš na nama da probamo da promenimo stvari ali i nikad da ne zaboravimo da nikada ne bismo ponovili užase iz devedesetih.

0
605

Kada pitate ljude mojih godina koja je njihova prva uspomena iz detinjstva, u većini zapadnih zemalja, verujem čućete veoma lepe priče. Ali, ako pitate mene ili nekog od mojih vršnjaka koji žive na Balkanu, ono što ćete čuti definitivno nije najlepša priča o odrastanju.

Već dve decenije su prošle od kraja rata na Kosovu. Nekako se čini da je mart oduvek bio period u kojem se otvara diskusija baš o tom ratu i to sa razlogom. Pre svega 24. marta, kada je NATO 1999. godine otpočeo bombardovanje Jugoslavije. Iako je prošlo dvadest godina, baš ovaj dan, kao i što smo videli prethodnih dana, izaziva mnoge reakcije kako kod Srba, tako i kod Albanaca. Srbi, sa jedne strane, podsećaju na nevino stradale civile i nepravdu počinjenu od strane NATO misije. Sa druge strane, Albanci se zahvaljuju baš ovoj operaciji jer ih je zaštitila od masakra Slobodana Miloševića.

Uzimajući u obzir da Srbi i Albanci na Kosovu imaju potpuno različitu edukaciju, različite knjige iz istorije, drugačiju interpretaciju rata koja je isključivo jednostrana, medije koji prezentuju samo jednu stranu kao žrtvu rata, političare koji ne žele da se suoče sa proslošću… pomenute reakcije nisu ništa novo.

Ako zapravo tražite istinu, postoji samo jedna: ljudi su patili. Ljudi su preživeli traume. Mnogi su ubijeni. Ne pokušavam ni da brojim žrtve, ni da optužujem bilo koju od strana, samo želim sve da nas podsetim na ono što konstantno zaboravljamo: u ovom krvavom periodu mnogi ljudi su preživeli i prošli kroz ono što nikad, nigde, ni jedna osoba ne bi trebala da prodje.

Mi, kao ljudska bića, imamo potrebu da konstantno merimo patnje i traume. Medjutim, nije ovo nešto što se da i može izmeriti iz jednog jedinog razloga: trauma je trauma, ona utiče na život i menja ga nezavisno od bilo čega i ne postoji način kojim bi se izračunalo ko je patio više.

Baš sada bilo bi dobro podsetiti se i prvog paragrafa iz ovog teksta: šta su mlade generacije sa Kosova zapravo prošle. Ako me pitate za moju prvu uspomenu iz detinjstva, sigurno ću se prvo setiti bombardovanja. Istovremeno, definitivno znam i svesna sam šta su moji vršnjaci, nebitno iz koje zajednice na Kosovu, takodje preživeli. Zato je važno, da danas, dvadeset godina nakon konflikta, mi, jasno kažemo: mi, deca rata, nikada i ni sa čim nismo ovo zaslužili. Zato je baš na nama da probamo da promenimo stvari ali i nikad da ne zaboravimo da nikada ne bismo ponovili užase iz devedesetih.

Ako pitate, bilo političare ili akademike, gde proces pomirenja na Kosovu danas stoji, verujem da niko od njih ne bi bio preterano optimističan. Medjutim, ako uzmete u obzir mladu generaciju koja je patila i treba da bude nosilac promene koja dolazi, želim da Vam predstavim dogadjaj koji može da doprinese optimizmu da je pomirenje moguće.

Podržan od strane UNMIK-a i organizovan od lokalne NGO Youth Cultural Centre, trening na ovu temu održao se u Leposaviću, a zatim i u Gračanici od 7. do 12. marta. Ovaj trening okupio je mlade ljude iz srpske i albanske zajednice i glavni cilj bio je da ih poduči veštinama i kompetencijama za izgradnju mira i transformaciju konflikta, kao i da ovi mladi ljudi istraže njihovu ulogu u ovom procesu i konačno dobiju šansu slobodnog kretanja na Kosovu.

Nakon šest dana aktivnog treninga, zajedničkog života i učenja, deljenja priča iz rata, putovanja sa severa na jug, poseta manastirima i džamijama, ovi mladi ljudi pokazali su nešto što mnogi ljudi sa Kosova nisu u mogućnosti da pokažu: razumevanje i empatiju. Za mnoge od njih bio je ovo prvi put da predju preko mosta u Mitrovici, da putuju na jug ili sever Kosova, da posete religijske objekte druge zajednice i religije… I proradilo je! Ovaj projekat napravio je širu sliku konflikta, pomogao da se unište predstave koje su stvorene kroz edukativni sistem i medije, i pomogao je pomirenje medju ovim mladim ljudima.

Proces pomirenja na Kosovu definitivno jeste upitan, ali na sreću ne i ako pitate ove mlade ljude, Srbe i Albance, već političke predstavnike. Baš zato ovih dana, kada se sećamo svih žrtava rata, hajde da se ne ponašamo kao političari spremni da optuže isključivo drugu stranu. Hajde da budemo kao gore pomenuti mladi ljudi, hajde da pokažemo malo empatije i razumevanja koji mogu da nas dovedu do nekog boljeg, mirnijeg života. Hajde da, dvadeset godina nakon rata, pokušamo da budemo više ljudi a manje Srbi ili Albanci.

SHARE