Dvadeset godina posle

Dok albanska strana taj dan slavi kao početak borbe za slobodu, srpska strana uz mnoštvo ceremonija taj dan obeležava kao dan sećanja na žrtve rata. I tako svake godine na isti način. Dok jedni pevaju, drugi plaču, i obrnuto. Ponekad se treba zapitati da li mi zajedno makar u nečemu možemo biti na istoj strani, jer nas dosadašnja iskustva teraju na pomisao da Srbi i Albanci na istoj strani ne mogu naći svoje mesto.

0
269

Godine prolaze, mi sedimo, jesmo li sretniji, jesmo li pametniji, kultni stihovi pesme sa kraja osamdesetih ali i realno pitanje za sve nas danas. Krajem marta se navršilo tačno dvadeset godina od bombardovanja SRJ od strane NATO-a, ili, kako bi neki rekli, agresije, a oni krajnje pacifistički nastrojeni to karakterišu kao vojnu intervenciju. Ali ostavimo se detalja koji ne menjaju suštinu jer posledice svega toga su ono što mi danas osećamo na svojoj koži. I kao što te već relativno davne 1999. godine bombe bačene sa oko 12000 metara nisu birale svoj cilj tako i posledice koje su one ostavile za sobom danas ne biraju nas.

Dok albanska strana taj dan slavi kao početak borbe za slobodu,srpska strana uz mnoštvo ceremonija taj dan obeležava kao dan sećanja na žrtve rata. I tako svake godine na isti način. Dok jedni pevaju, drugi plaču, i obrnuto. Ponekad se treba zapitati da li mi zajedno makar u nečemu možemo biti na istoj strani, jer nas dosadašnja iskustva teraju na pomisao da Srbi i Albanci na istoj strani ne mogu naći svoje mesto. Kada sam tokom obeležavanja godišnjice pomenutog dogadjaja gledao prenos ceremonije iz Niša, gde je ove godine održana, zapitao sam se da li na njoj možda ima predstavnika albanskog naroda. Makar i onih koji bi tu došli iz ličnih razloga jer je sigurno da zvaničnih delegacija nikad i neće biti. Pitanje jeste malo apsurudno ali realno opravdano, jer bilo je žrtava i na albanskoj strani, i to onih koje su stradale upravo od onih bombi koje su padale sa pomenutih 12000 metara. Uostalom, setimo se kolone izbeglica kod Djakovice. Upravo taj zločin je dokaz da bomba ne bira, bira onaj koji je šalje. Tako da naziv pametna bomba je krajnje glup i ironičan. Da li je možda porodicama tih žrtava neko zabranio da svoje poginule žale tog dana ili su oni po navici odustali od toga kako bi se uklopili u ono što je nastalo nakon bombardovanja? Ali oko 70 poginulih i oko 40 ranjenih (kako je navedeno na Wikipediji o ovom zločinu) niko ne sme da zaboravi. Namerno u ovom tekstu govorim o albanskim žrtvama jer o srpskim je mnogo rečeno a malo učinjeno. 

Često puta se u medijima navodi da je to bila intervencija protiv režima Slobodana Miloševića, što je krajnje smešno, a iznad svega jadno opravdanje. Više hiljada mrtvih, više od 10000 ranjenih, više stotina hiljada raseljenih tokom i nakon rata, zagadjenje osiromašenim uranijumom, uništavanje infrastukture, bolnica, škola itd i sve to zbog jednog čoveka. U takvo opravdanje ne veruju ni oni koji su ga smislili. U ovih više hiljada mrtvih tokom i nakon rata ubrojani su svi, i Srbi i Albanci, ali i Romi, Goranci, Turci, Bošnjaci i svi oni koji su tih 78 dana bili na teritoriji SRJ i koji su bili opravdana meta hrabrim ljudima na 12000 metara. Da li to znači da nas, koji živimo ovde, jedino smrt može da stavi na jedno mesto, i to tek onda kada postanemo samo broj. E to je tek jadno. I nisam zaboravio da kažem u ovih nekoliko hiljada  ubrojano je i više desetina dece. A ona niti su kriva, i ona ne znaju za naciju, veru, politiku. Kome su ta deca bila meta? Ta deca su bila ono što je čuveni portparol NATO-a, Džejmi Šej, tada, a i sada, kategoriše kao kolateralnu štetu.

Da li smo sretniji? To sigurno nismo; da jesmo ne bi nam svake godine odlazilo oko 50 000 ljudi sa Kosova. Ne bi stopa nezapolenosti bila zvanično oko 23%, a nezvanično preko 40%. Ne bi cvetali kriminal i korupcija. Ne bi bilo mnogo toga što sada imamo a što nam ne treba. Da li smo pametniji? Nismo ni to, jer da jesmo, ne bi nam se neke stvari ponavljale, a neke se ne bi ni desile. Da smo pametniji neke stvari bi radili skroz drugačije. Jedino što iz pomenutih stihova ostaje a u čemu smo jako dobri je to da godine prolaze a mi stojimo. A stojimo najčešće u redu, i to u onom ispred ambasade neke uspešne zapadne zemlje koja je prijatelj našeg ili bolje reći naših naroda a u tom redu čekamo za ono šareno parče papira na kome je u 4 slova stavljena sudbina onih koji čekaju. E pa srećno nam čekanje, jer tu smo zajedno, a godišnjice nas samo dele. I sve ovo traje 20 godina. Generacija koja se rodila 1999 sada ima svoju decu. A u kom smeru nam se kreće politika najverovatnije će i oni jednog dana stati u taj isti red ako ih neko, ne daj Bože, pre toga ne okarakteriše kao kolateralnu štetu.

SHARE