Izgubljena empatija

Dok mnogi tvrde da većina Srba tako misli i poistovećuje se sa stavom da Rusiju valja podržati, valja reći „ne u moje ime“. Ne u ime generacije koja je odrasla u ratu i nikom ga ne želi. Ne u ime svih nedužnih ljudi čije su živote ratovi u Jugoslaviji odneli. I ne zbog svih onih koji ovih dana prolaze kroz horor, gube svoje najbliže i napuštaju svoje domove.

0
131

Već par dana unazad, Evropu i svet pogađa novi rat koji bukti u Ukrajini. Dok ruska vojska ne staje i ukrajinska se odupire, svi mi svedočimo još jednom globalnom padu čovečanstva i ljudskosti. Za samo par dana, Ukrajina broji više od pola milion izbeglica. Za samo par dana, Evropa kakvu smo znali prestala je da postoji, kako navode mnogi političari i analitičari. Za samo par dana, još jednom i još jedan narod prolazi kroz traume, nevini životi stradaju, mnogi napuštaju svoju domovinu… Sa druge strane, mnogi u Rusiji protestvuju protiv rata, ali ih niko od političara ne čuje, već završavaju u zatvorima i bivaju prebijani.

Uz sve ovo, naravno jedno od velikih pitanja jeste i osuda agresije i nasilja koje dolazi od strane Rusije. Dok je jednom racionalnom biću jasno da se ovo mora osuditi a ne tražiti izgovori, Srbija se za razliku od svojih komšija našla između dve vatre. Rusije, koja je partner Srbije kroz istoriju ili Evropske unije kojoj Srbija zvanično teži. U svemu tome, Srbija je ponovo završila na dve stolice, u isto vreme poštujući suverenitet Ukrajine i ne uvodeći sankcije Rusije. Ni tamo ni ovde. 

Sa druge strane, Kosovo je jasno zauzelo stav Evropske unije, osuđujući Rusiju i napad na Ukrajinu. 

Dok se svet koji poznajemo ruši pred nama, pitanje je šta svi mi kao obični građani možemo da uradimo da pomognemo svim nedužim ljudima kojima je svet već srušen. Pre svega, kao narodi koji su proživeli ratove pre dve decenije, možemo makar da se empatišemo i saosećamo sa svim nedužnim žrtvama koje jedan politički rat nosi. Bilo je očekivano da će Srbija biti ni tamo ni ovde i da će Kosovo biti jednoglasno na strani zapada, ali da li je očekivano da će se na Balkanu naći ljudi, koji znaju šta su ratovi, koji su deceniju bili u ratovima, i uspeti bez problema da zauzmu stranu Rusije i još podrže sve što se dešava? Možda neočekivano, ali mogli smo ovih dana  da vidimo različite pojedince, medije i grupacije kako zauzimaju stranu Rusije, kao da su sva stradanja nama nepoznata. Bolno je videti toliko manjka empatije, bolno je zauzimati strane nekoga ko čini loše, koliko god taj neko percipiran kao prijatelj, ma koliko je i to upitno. 

Bolno je gledati kako humanost propada pred našim očima danas, kada smo verovali da sve više brinemo jedni o drugima. Bolno je gledati zauzimanje strane nekoga ko kao jedinu alatku ima nasilje. Bolno, tužno i bez reči. 

Ali dok mnogi tvrde da većina Srba tako misli i poistovećuje se sa stavom da Rusiju valja podržati, valja reći „ne u moje ime“. Ne u ime generacije koja je odrasla u ratu i nikom ga ne želi. Ne u ime svih nedužnih ljudi čije su živote ratovi u Jugoslaviji odneli. I ne zbog svih onih koji ovih dana prolaze kroz horor, gube svoje najbliže i napuštaju svoje domove. Niko to nije zaslužio. Niko to ne treba da živi nikada. 

Zato, u ovom svetu gde empatija nestaje zajedno sa humanošću, samo malo razmislite da li biste ikada želeli da se ratovi iz devedesetih ponove. Ako ne, onda je jasno da ne želite nikom na svetu da prolazi kroz isto. I to definitivno znači da ne podržavate sve što se u Ukrajini dešava. Ako ne postoji drugi način da pomognemo svim ljudima koji ovih dana žive svoje najgore dane u životu, makar možemo da saosećamo sa njima i ne podržavamo sve što se dešava na račun njihovih nevinih života.

Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.