Izjava premijera Tonija Blera o politici Velike Britanije u vezi sa Kosovom, pred Britanskim Parlamentom, dana 23. marta 1999. godine

0
111

Dok govorim, još uvek nije jasno kakav će biti ishod razgovora gospodina Holbruka (Holbrooke) u Beogradu, ali malo je razloga za optimizam. Pod pretpostavkom da oni ne naprave nikakvu promenu u položaju predsednika Miloševića i da se represija na Kosovu od strane srpskih snaga nastavi, Britanija je spremna sa svojim saveznicima u NATO-u da preduzme vojne akcije.

To radimo iz vrlo jasnih razloga. Mi to radimo prvenstveno da bismo izbegli ono što bi inače bilo humanitarna katastrofa na Kosovu. Dozvolite mi da pružim ovom Domu naznaku obima onoga što se događa. Četvrt miliona Kosovara – više od 10% stanovništva – sada su beskućnici zbog represije od strane srpskih snaga; 65.000 ljudi bilo je prisiljeno da napusti svoje domove u potiskivanje civilnog stanovništva. Nakon masakra u Račku, te pretnje i upozorenja Miloševiću se ponovo kazuju. Odlazak sada ne samo da bi uništio kredibilitet NATO-a; što je još važnije, to bi bilo kršenje vere prema hiljadama nevinih civila čija je jedina želja da žive u miru i koji nas drže za reč.

To kažem britanskom narodu: postoji velika odgovornost na našoj vladi, kada uvodi svoje oružane snage u borbu, da opravda takvu akciju. Upozoravam da su potencijalne posledice vojne akcije ozbiljne, kako za NATO snage tako i za ljude u regionu. Njihova patnja se ne može okončati preko noći.

Ali, po mom mišljenju, posledice nečinjenja su još ozbiljnije i za ljudski život i za dugoročni mir. Moramo delovati da spasimo hiljade nevinih muškaraca, žena i dece od humanitarne katastrofe – od smrti, varvarstva i etničkog čišćenja brutalnom diktaturom – i da spasimo stabilnost balkanskog regiona, gde znamo da haos može progutati celu Evropsku Uniju. Zato nemamo alternativu, nego da delujemo, i mi ćemo delovati, osim ako Milošević čak i sada izabere put mira.

Dozvolite da ukratko sumiram poslednjih nekoliko meseci. U oktobru prošle godine, NATO je zapretio da će upotrebiti silu kako bi osigurao Miloševićev pristanak na prekid vatre i okončanje represije koja se u to vreme odigravala. To je bilo uspešno – barem neko vreme. Diplomatski napori, podržani pretnjom iz NATO-a, doveli su do stvaranja kosovske verifikacione misije koja broji 1.500 ljudi. U susednoj Makedoniji uspostavljena je NATO snaga za ekstrakciju u slučaju da posmatrači naiđu na poteškoće.

U isto vreme, Milošević je se obavezao američkom izaslaniku, gospodinu Holbruku, da će povući srpske snage kako bi se njihov broj vratio na nivo od pre februara 1998. godine – to jest, oko 10.000 vojnika unutrašnje bezbednosti i 12.000 vojnika Vojske Jugoslavije. Milošević nikada nije ispunio tu obavezu; u stvari, brojevi su se povećali. Verujemo da na Kosovu sada ima oko 16.000 pripadnika snaga unutrašnje bezbednosti i 20.000 vojnika Vojske Jugoslavije, uz još 8.000 vojnih pojačanja odmah na granici.

U januaru je NATO upozorio Miloševića da će reagovati ako on ne ispuni uslove koje je potpisao u oktobru, ako se represija nastavi i ako bude frustrirao mirovni proces. Milošević nije ispunio niti jedan od tih zahteva.

Čak i tada su bili preduzimani intenzivni diplomatski napori. Moj uvaženi prijatelj ministar spoljnih poslova, i njegov francuski kolega gospodin Vedren (Védrine), zajedno su predsedavali mirovnim pregovorima u Francuskoj. Postoji dogovor na stolu. Autonomija Kosova bila bi zagarantovana demokratski izabranom skupštinom, odgovornim institucijama i policijskim snagama pod lokalnom kontrolom. Nakon tri  godine, status Kosova bi bio pregledan i razmatran. Prava svih stanovnika Kosova – uključujući i Srbe – bila bi zaštićena, bez obzira na etničku pripadnost. I grozni konflikt koji je štetan za živote njegovih ljudi mogao bi se okončati. Kosovski Albanci su potpisali mirovni sporazum. Srbi nisu. Oni su se odrekli obaveza koje su preuzeli u političkim tekstovima iz razgovora u Rambujeu i odbijaju da omoguće mirovnim snagama na Kosovu da pod komandom NATO-a da podrže implementaciju sporazuma.

Potrebne su dve strane da bi se postigao mir. Do sada se samo jedna strana pokazala spremnom da to učini. Milošević je lišio Kosovo autonomije 1989. godine. Milošević sada odbija da se bavi rešavanjem političkog problema političkim sredstvima.

Akcija NATO bila bi u obliku vazdušnih udara. U njima će učestvovati mnoge zemlje NATO. Ovo ima punu podršku NATO-a. Minimalni cilj je da se zaustavi nastavak srpske represije na Kosovu kako bi se izbegla humanitarna katastrofa. Prema tome, meta bi bili vojni kapaciteti srpske diktature. Da bi izbegao takvu akciju, Milošević mora da uradi ono što je obećao prošlog oktobra – da okonča represiju, povuče svoje trupe u kasarne, spusti ih na nivo za koji se složio, i da povuče sa Kosova tenkove, tešku artiljeriju i drugo oružje koje je uneo na Kosovo početkom prošle godine. On mora da se složi sa predlozima iz sporazuma iz Rambujea, ukljucujuci ovdde i kopnene snage pod vodstvom NATO-a.

Bilo kakav napad srpskih snaga na osoblje NATO koje je angažovano u mirovnim misijama u drugim delovima regiona bio bi potpuno neopravdan i bio bi suočen sa brzim i ozbiljnim odgovorom u samoodbrani. Predsednik Milošević ne bi trebalo da sumnja u našu odlučnost da zaštitimo svoje snage i da na odgovarajući način postupamo sa bilo kakvim pretnjama.

Gospodin Holbruk je poziciju međunarodne zajednice učinio Miloševiću kristalno jasnom. Nema sumnje o tome šta je ovde u pitanju. Izbor je sada njegov. Milošević može da izabere mir za narode Kosova i da okonča izolaciju Savezne Republike Jugoslavije u Evropi, ili može da izabere nastavak sukoba i ozbiljne posledice koje će uslediti.

Nadam se da će mi se ovaj Dom pridružiti u pozivanju predsednika Miloševića da izabere put mira i da će podržati NATO i međunarodnu zajednicu u akciji ako on to ne učini.

https://api.parliament.uk/historic-hansard/commons/1999/mar/23/kosovo

SHARE