Jedna drugačija priča o bioskopu “Lumbardhi”

Plakati filmova, strane raznih novina iz vremena Jugoslavije, službeni list Socijalističke Republike Srbije i telefonski imenik raznih preduzeća tadašnjeg vremena su bili samo neki od dokumenata koje je  Vladimir Miladinović preradio, crtajući ih rukom, ne promenivši im izgled i značenje. On je izložio oko 40 raznih dokumenata koji su bili zakopani u arhivi bioskopa  “Lumbardhi”.

0
113

U petak, 19. Jula, kada je premijer Kosova, Ramush Haradinaj, podneo ostavku zbog poziva od strane Specijalizovanih veća i Kancelarije specijalnog tužioca kako bi bio saslušan u svojstvu osumnjičenog za ratne zločine, u Prizren je stigao jedan umetnik iz Srbije, da bi otvorio izložbu pod nazivom “Kino”, u bioskopu “Lumbardhi” koji je bio simbol grada. 

Slučajnost događaja je bila simbolična. Dok politička događanja daju utisak da se odnosi između Kosova i Srbije, kako oni među zajednicama, tako i međudržavni odnosi, sve više hlade, umetnost – bez mnogo buke – pokušava da popravi ono što politika kvari. 

Umetnik Vladimir Miladinović je dočekao mnogo mladih ljudi ali i ljudi drugih dobi koji su došli da vide njegovu izložbu.  

Posebnost ove izložbe je, u stvari, nivo interakcije koju je ova izložba zahtevala odmah na početku, da bi se shvatio i dešifrovao  rad umetnika. Pošto je bio prvi put da sam video Vladimirove radove, sav sam se pretvorio u oči i uši kako bih upio svaku vrstu informacije o njemu koja je lebdela okolo. 

Vladimir se pre dve godine sastao sa jednim svojim prijateljem iz Prizrena, po imenu Ares Shporta, koji ga je, između ostalog, upoznao sa jednom umetničkom arhivom koja se nalazi u bioskopu “Lumbardhi”.

Dve godine nakon toga, Miladinović opisuje dokumente u ovoj arhivi kao “prašnjave fascikle”.

Plakati filmova, strane raznih novina iz vremena Jugoslavije, službeni list Socijalističke Republike Srbije i telefonski imenik raznih preduzeća tadašnjeg vremena su bili samo neki od dokumenata koje je  Vladimir Miladinović preradio, crtajući ih rukom, ne promenivši im izgled i značenje. On je na izložbi izložio oko 40 raznih dokumenata koji su bili zakopani u arhivi bioskopa  “Lumbardhi”.

“Ja koristim ove dokumente kao polaznu tačku za moj rad i nikad ne intervenišem u sadržaju dokumenta, a jedina intervencija je da ja istražujem i pokušavam da vratim u diskusiju nekoliko istorijskih razdoblja koja su problematična, ili su veoma prisutna danas u javnom diskursu,” kaže on. 

“Ja sedim u svom studiju i sprovodim jedan performativni čin, ponovo pišem pisma, jedno po jedno, rečenicu po rečenicu, sav materijal.”

On je izneo na izložbu oko 40 raznih dokumenata koji su bili zakopani u arhivi bioskopa “Lumbardhi”.

Dokumenta iz arhive bioskopa “Lumbardhi”, autor je izvukao iz vremena kada je ovaj bioskop doživljavao zlatne godine rada.

Iako je u sadašnjem Prizrenu velika većina stanovnika albanske nacionalnosti, kao što je bilo slučaj i u prošlosti, izložena dokumentacija može dati jedan drugačiji uvid. 

Veći deo dokumentacije, plakata filmova, itd, je pružao informacije gotovo samo na srpskom jeziku.

Kada bi neko ko ne zna mnogo o istoriji Balkana, a posebno o istoriji Kosova,  video ovu izložbu, olako bi mogao da zamisli građane Prizrena kao nealbance.

Sve to je zbog jezika, koji je, ako ne najvažniji, onda zasigurno jedan od najznačajnijih karakteristika identiteta jednog čoveka.

Jedini dokumenat iznet na izložbi koji je pružio informacije na albanskom jeziku je bio “Zvanični list  Socijalističke Republike Srbije,” u kojem je bio napisan ukaz za proglašenje Zakona o unutrašnjim poslovima Republike onog vremena.

Većina ostalih dokumenata tadašnjeg vremena su pružila informacije samo na srpskom jeziku. 

Ova izložba me je, između ostalog, navela da razmislim i o diskriminatornom pristupu u ono vreme naspram albanske zajednice, s obzirom da nije bilo informacija i na njihovom maternjem jeziku. 

Da nije bilo dokumenata izvučenih iz prašine od strane Vladimira Miladinovića, ovaj pristup režima onog vremena, bi ostao nedoživljen sa moje strane. 

U jednom kratkom razgovoru za New Perspektivu, autor je ispričao kako mu je početno došla ideja za realizaciju jedne takve izložbe.   

“Pre dve godine Ares Shporta me je pozvao da istražujem ovu arhivu, nije lako nazvati ovo arhivom, zato što nije arhiva, kao institucija, već je kancelarija sa puno različitog materijala i počeli smo da mislimo o tom materijalu. Zatim sam došao samo da bacim pogled šta se nalazi u njima i posle nekog vremena sam počeo da preturam po ovim prašnjavim fasciklama i da skeniram razne dokumente, slike, plakate i filmove. I sada, nakon dve godine imamo ovu izložbu koja je podržana od strane Beograda i Prištine,” rekao je Miladinović za New Perspektivu, u međuvremenu nastavljajući da priča o izložbi sa gostima. 

Neki od radova su bili plakati filmova koji su se nekad prikazivali u gradskom bioskopu “Lumbardhi” (Kino “Bistrica”) a neki drugi su bili članci raznih novina u to vreme. 

Vladimir je putem ove izložbe vratio u sećanje mnogih prizrenskih građana i prikazivanje filma o kome se najviše pričalo u to vreme, a i u sadašnje, “Terminator 2”, u kome je glumio Arnold Schwarzenegger, kao i filma, “Thunder Run”.

Nekoliko decenija nakon prikazivanja ovih filmova, Vladimir kaže da bi bilo vrlo dobro ako bi oni koji prate filmove u Prizrenu imali prilike da ponovo sednu u sedišta Lumbardhi-a i da odgledaju baš te filmove. 

“Bilo bi vrlo dobro. Ja sam našao jednu veliku kolekciju plakata holivudskih filmova, npr.  Terminator. Mi smo svi odrasli sa filmovima Terminatora. To je jedno sećanje koje nas vraća nazad u vreme detinjstva,” kaže Miladinović, dodajući da je pokušao da nađe na internetu nekoliko filmova koje nije pogledao. 

Pričajući o ideji i poruci ove izložbe, Miladinović kaže da njegov suštinski cilj nije toliko prenošenje jedne poruke, koliko činjenica da želi da stvari stavi pod znak pitanja. 

“Nije mi namera da prenesem neku poruku, nego više da stavim stvari pod znak pitanja, kada se radi o umetnosti ovog bioskopa i njegovom velikom potencijalu, kao kad je bio otvoren 1951. godine i radio u mnogim različitim istorijskim razdobljima. Ima mnogo tragova koji su ostali iza toga i sada je sve u ovim prašnjavim fasciklama,” kaže on. 

“Dakle, poruka bi bila da treba da stavimo pod znak pitanja dominantne naracije koje se nude preko masmedija (medija u velikim razmerama), umesto da ih pratimo, kao što se to obično dešava,” dodaje on.

SHARE