Kad se (ne) ponašaš kao “bot”

“Pošteni” Srbi, koji su uvideli da im je život protekao u borbenim rovovima, postavili su sebi prioritet da se pobrinu za svoje odnose sa albanskim susedima i da se oslobode samoizolacije koja traje skoro cele dve decenije, a koja je, inače, snažno nametnuta od strane države Srbije, na početku preko paralelnih struktura, a sada preko parlamentarne partije koja u kosovskoj Skupštini predstavlja Srbiju, a ne srpske građane sa Kosova. Zajednički život na Kosovu još uvek je talac “misije” koju je pred srpskim građanima sa Kosova postavila država Srbija.

0
24

Ako se ne ponašaš kao “bot”, onda si “pošten”. To ti je kazna. Nekada “pošteni” Albanac, danas “pošteni” Srbin. Za one koji ne znaju šta je “bot”, to vam je jedan virtualni vojnik političkih partija, a može biti da je i militant neke druge (ne)političke organizacije, koji ima za zadatak da piše i objavljuje na “fejsu” barem jedan post u toku dana, tj. da piše ružne stvari o političkim protivnicima i hvalospeve za svoje gazde. Oni su uvežbani pojedinci, na stotine njih, uvežbani u specijalnim “vežbaonicama” i pokazali su se kao veoma efikasan način militarizacije javnosti, te borbe prsa u prsa za mir, toleranciju i demokratiju.

Ako izguglamo reč “bot”, koja je u poslednje vreme postala hit u Srbiji, u političkom smislu, dobićemo objašnjenje da je to “jedan nezavisan program na mreži, (posebno na internet mreži) koji može da sarađuje bilo sa sistemom računara ili sa korisnicima”. Jednom rečju, virtualni vojnik. Jer Srbi, kao, uostalom, i svi drugi, najveći deo života žive virtualno. Niko više ovce ne čuva, sem ako nisu virtualne. Oni ne poznaju ni svog suseda, ali “svog bota” iz naselja, koji ima zvanično, uglavnom nacionalno mišljenje za sve, znaju itekako.

Nekada, neki Albanci, pod Srbijom (ili pod Jugoslavijom, što se svodi na isto), izdvajali su se od ostalih koji su bili obični Albanci, (pa prema tome i potencijalno nepošteni), po tome što su bili “pošteni Albanci”. Ne uzrujavajte se, molim vas, zbog ove komplikovane rečenice i ne dižite ruke od svega. “Pošteni” su bili privilegovana manjina i to su bili oni koji su bili saradnici režima, prikrivenog pod imenom bivše Jugoslavije. Čak su neki, da bi bili “što pošteniji”, te što prihvatljiviji, da bi im drugi verovali, promenili čak i narodnost preobrativši se u Jugoslovene, iako nisu bili ni Sloveni, niti južni.

Reći ćete “Dobro, shvatili smo”, ali ima još da se o tome kaže. Moralno-politička podobnost pod Jugoslavijom je bila mehanizam političke i socijalne diferencijacije, tako da “nepošteni” i politički nepodobni nisu imali nikakve perspektive u društvu, naprotiv, oni su bili diskriminisani i gonjeni.

Kategorija “poštenih” se pojavila i posle skoro 20 godina od poslednjeg rata, kojim je Kosovo politički odvojeno i osamostaljeno od Srbije, putem vojne intervencije NATO-a, neophodne da bi se odbranilo stanovništvo Kosova od nasilnog iseljavanja, te istrebljenja. Ovaj put se kao “pošteni” optužuju neki od kosovskih Srba, od strane srpske države. “Botovi” beogradskih vlasti su prešli virtualnu kosovsko-srbijansku granicu, upadajući tako u kuće i glave (u)zbunjenih kosovskih Srba. Tako, kao pošteni se optužuju kosovski Srbi koji ne prihvataju zvaničnu politiku srpske države i njenih izabranika, nego su hteli da sami predstavljaju interese kosovskih Srba u skupštini Kosova, Srba sa kojima žive i čije interese i brige znaju bolje od drugih.

Jeste tragikomično, kada ”botovi” koji nikad nisu ni videli Kosovo uživo drže lekcije patriotizma ili izdaje Srbima koji su rođeni i ostarili na Kosovu. Nazivaju ih “poštenim”. Tako nazivaju neke srpske političare na Kosovu i njihove sledbenike koji su smeli, iako su znali da nemaju nikakve šanse, da konkurišu partiji koja je zvanično od predsednika Srbije deklarisana kao državna partija kosovskih Srba, sa sasvim “nevinim” imenom “… Lista”.

“Pošteni” Srbi, koji su uvideli da im je život protekao u borbenim rovovima, postavili su sebi prioritet da se pobrinu za svoje odnose sa albanskim susedima i da se oslobode samoizolacije koja traje skoro cele dve decenije, a koja je, inače, snažno nametnuta od strane države Srbije, na početku preko paralelnih struktura, a sada preko parlamentarne partije koja u kosovskoj Skupštini predstavlja Srbiju, a ne srpske građane sa Kosova. Zajednički život na Kosovu još uvek je talac “misije” koju je pred srpskim građanima  sa Kosova postavila država Srbija.

Pa kako da se postavi jedan kosovski Srbin danas: da bude “pošten” ili da se pobuni? Pošten u odnosu na koga? Da li će mu biti dozvoljeno da bude pošten, bez navodnika, prema sebi i svojoj deci? Da li su i mogu li biti “pošteni” oni Albanci koji danas još uvek žive u Srbiji, te prihvataju njen ustavni poredak, iako im to nije baš po volji? Ili možda Srbi i Albanci nisu građani istog “kvaliteta”?

Nije lako kosovskim Srbima, isto kao što nije lako ni Albancima u Preševskoj dolini. Kosovo nije više jedna komunistička zemlja i nije ni malo odbojna, niti asimiliaciona prema Srbima, kao što je komunistička Srbija nekada bila prema Albancima, kada je devalvirala ustavnu poziciju Albanaca, progonila ih i kolektivno diskriminisala.

Da li ima neke svrhe dijalog sa Srbijom, ako nije bilo unutrašnjeg dijaloga kosovske države sa kosovskim Srbima? Kosovo ne treba da prihvati tu igru patronata. Srbi, kao i Albanci, su državljani sa istim pravima i obavezama i treba da budu tretirani kao punoletni.

Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New perspektive.

SHARE