„Krivica, poput nevinosti, nije kolektivna, već lična”

Svi to znamo, Đakovica je bilo jedno od mnogih područja na Kosovu koja su imala posebno tragično i traumatično iskustvo tokom rata 1998-99. Znamo da postoje problemi sa vraćanjem na svoje posede, kod obe strane. Kakva bi bila reakcija podstrekača zastrašujućeg i antagonističkog ponašanja prema ovoj gospođi ako bi se isto dogodilo njihovim sugrađanima?

0
75

Pojedinac ne bi trebalo da bude izolovan ili napadnut zbog stereotipizacije čitave nacije na osnovu njenih prošlih aktivnosti. Ovo je uobičajeni odgovor u postkonfliktnoj situaciji. Slučaj gospođe Dragice Gašić u Đakovici može biti primer ovoga. Ali nije jedini slučaj na Kosovu.

Čitajući razne izveštaje o tome šta se dogodilo ovoj gospođi nakon njenog povratka kući u tom gradu, prisetila sam se mudrih reči nemačkog predsednika Ričarda von Vajzakera (Richard von Weizsäcker) 1985. godine na 40. godišnjicu završetka Drugog svetskog rata. Govorio je o pitanju sećanja, iako kao pripadnik strane koja je započela taj rat i počinila najstrašnije ratne zločine tokom njegovog trajanja. Njegove reči su mi čvrsto ostale u sećanju:

„Ne postoji krivica ili nevinost čitave nacije. Krivica, poput nevinosti, nije kolektivna, već lična. Postoji otkrivena ili prikrivena individualna krivica. Postoji krivica koju ljudi priznaju ili negiraju. Svako ko je direktno doživeo to doba trebalo bi danas da se tiho zapita o svom učešću tada.”

Ova tema krivice koja nije kolektivna već lična zahteva posebno razumevanje na postkonfliktnom Kosovu. To je argument koji je doveo do hapšenja i suđenja koja se odvijaju u Kosovskom specijalnom sudu u Hagu, gde je naglašeno da se radi o slučajevima protiv pojedinaca, a ne protiv OVK. Lako je etiketirati i stereotipizirati druge, kada je sukob između dve države, dve nacije, ali šta se dešava kada je sukob između ljudi iste nacionalne pozadine koji su bili na suprotnim stranama, npr. iz političkih razloga? 

Gospođa Gašić ima pravo da se vrati svojoj kući i ispravno je obavila taj proces. Kosovske nevladine organizacije, posebno Kosovski centar za humanitarno pravo i Kosovska inicijativa mladih za ljudska prava, ovo su nedvosmisleno izjavile. Oni su efektivno tvrdili da je namera opštine Đakovica da pokrene sudski postupak protiv nje u suprotnosti sa demokratskim i multietničkim duhom države Republike Kosovo i ovaj pristup nije doprineo procesu suočavanja sa prošlošću.

OEBS na Kosovu je takođe čvrsto ponovio neophodnost poštovanja ovog prava na povratak i pozvao medije da odgovorno izveštavaju o ovim osetljivim pitanjima.

To su valjani argumenti i njih treba saslušati, kao i one lične nasuprot kolektivnim. Ljudi koji stoje iza odluke da slučaj izvedu na sud i oni koji su protestovali i zastrašivali ovu gospođu trebalo bi da razmisle o mantri da krivica nije kolektivna, već lična. Ne možemo kazniti ili kriviti pojedince za grehe njihovih sunarodnika. Vredi se setiti da za sve strašne, prekomerne sukobe postoje i neverovatne priče o nezi i spasavanju između zaraćenih zajednica. To su individualni odgovori, a ne kolektivni.

Svi to znamo, Đakovica  je bilo jedno od mnogih područja na Kosovu koja su imala posebno tragično i traumatično iskustvo tokom rata 1998-99. Znamo da postoje problemi sa vraćanjem na svoje posede, kod obe strane. Kakva bi bila reakcija podstrekača zastrašujućeg i antagonističkog ponašanja prema ovoj gospođi ako bi se isto dogodilo njihovim sugrađanima?

Trebalo bi da zapamtimo ono lično i prava i iskustva pojedinca. Ne bi trebalo kolektivno snositi krivicu za greške i postupke drugih koji su im nametnuti, već bi trebalo izvući pouke iz sukoba od pre više od 20 godina, a strane bi trebalo zajedno da rade na izbegavanju nasilja u budućnosti, da naslede odgovorno sećanje i održivo razumevanje. Čineći ovo, proces suočavanja sa prošlošću je ispravno adresiran, proces koji su dve NVO posebno spomenule u svojoj izjavi.

SHARE