Mesto gde niko ne odustaje

Život na Kosovu, nezavisno gde, definitivno nije lak. Iako je rat završen pre dvadeset godina, još uvek ljudi, pored svih problema, žive u strahu i tenziji. Sav taj položaj, ovde, u Goraždevcu desetostruko je teži. Ali ono što zaista izdvaja ove ljude jeste optimizam. Oni su oni koji su ostali, koji nisu odustali.

0
287

Topao martovski dan. Temperature neuobičajeno visoke za ovo doba godine. Već odavno moj taksi vozač, Albanac po etnicitetu, i ja napustili smo Mitrovicu i uputili se ka jugo-zapadu. Prošli smo i Srbicu i Istok i već drugi put za redom mašimo put kod Peći. Nema oznaka, putokaza, ničega. Tu i tamo neki prolaznik, bez kojeg definitivno ne bismo uspeli da dodjemo do cilja. „Put za Goraždevac?“ upita sada već moj dobar sagovornik na albanskom. „Pravo samo“ rekoše, „tu je blizu ali nije obeleženo“. Nastavismo pravo putem koji bi trebalo da bude dvosmeran ali jedva da tako deluje. Posle već nekih 10ak minuta vožnje od Peći – izgleda da smo tu. Odjednom smo prošli i srednju školu i par oronulih kuća zajedno sa onim novijim.

Nazivi ulica i natpisi govore samo jedno: definitivno smo u Goraždevcu, ali gde bi bio centar ove srpske enklave. Sada je red na mene da pitam. Auto staje, ja otvaram prozor i pitam prvu stariju gospodju na koju nailazim: gde je centar Goraždevca? „Pa tu ste, u centru“, odgovara gospodja sa osmehom. I zaista jesmo bili tu. Ispred nas mali, popločan trg i jednospratnica koja ga okružuje. U toj jednospratnici je sve, od policije, doma kulture, radio stanice, nevladine organizacije do malog kafića. Tu je naravno i parking. Oko nas  automobili različitih tablica, podjednak broj onih sa kosovskim i onih sa srpskim. Jedna jedina klupa ostala je na tom malom trgu. Pozdravljaju nas dva gospodina srednjih godina konstatujući: „Vi niste odavde?“ Malo je ovo mesto, svako svakog poznaje, očigledno je bilo da nas dvoje nismo iz Goraždevca. Razgovor nastavljamo uz konstataciju da sam ja iz Leposavića a moj sagovornik i vozač taksija iz Južne Mitrovice. „Lako je Vama, naročito u Leposaviću. To je kao da ste u Beogradu“, reče jedan od njih kroz smeh.

Sve vreme pokušavamo da uporedimo život ovde i tamo negde na severu Kosova i konstantno čujem, ono već poznato: „lako je Vama“. Konačno, upitah ih i za život u Goraždevcu. „Živimo kako mora, eto tako“, kaže jedan dok drugi klima glavom. Problemi su veliki, kažu. Iako se iznad jednih vrata na jednospratnici oko trga viori srpska zastava, sve je ovde po kosovskom sistemu. Problemi su veliki, dobijate srpski recept za lekove koji ne postoje u srpskim apotekama, samo u kosovskim. Sve je ovde drugačije, nije ovo sever Kosova. Iako srpske enklave, iako se viore srpkse zastave, ovde je samo narod srpski. Ostalo je odavno po zakonima Kosova. „Lako je Vama na severu“, ponavljaju opet.

Iako čujemo da ništa u Goraždevcu nije lako, da ni odnosi sa susedima nisu laki, da se ljudima crtaju različiti provokativni grafiti na kućama, kradu zasadi, ovi ljudi ostali su puni duha i pre svega pozitivni. Dok pričaju o svemu tome, pričaju kroz smeh, jer, kako kažu, „oni tu ne mogu ništa“, pa žive svoj život onako kako moraju ali i dalje ostaju pozitivni i ne gube nadu da će neka promena doći.

„Hoćete da popijemo kafu“, pitaju nas, jer, kako kažu, već je vreme. Dok ulazimo u omanji kafić na uglu trga, svi primećuju da nismo odavde pa su radoznali odakle smo i šta nas dovodi ovde. Kada sam već i ja konačno objasnila razlog mog dolaska, ali i odakle sam, još jednom od drugih čujem: „Leposavić? O, pa lako je Vama“.

U svim razgovorima i pitanjima o životu, upitala sam i da li bi se ikada odselili odavde. „Nikada, ja pripadam ovde, ovo je moje mesto“, odgovara jedan mladić. Iako se veliki broj mladih seli iz Goraždevca, ovo mesto i dalje broji više od 750 Srba, koji pre svega žele da ostanu i da žive tu gde jesu.

Dan već brzo prolazi i vreme je da krenemo na taj famozni sever, koji ovde deluje kao život u bajci. Medjutim, odlazim drugačija. Nešto se tog dana promenilo. Ljudi koji žive jednim jako teškim i ni malo zavidnim životom, puni su duha i želje za opstankom. Konstantno su nasmejani nezavisno od toga šta ih sve muči. Ne žele da odustanu i odu,  ne žele da napuste ono što je nihovo.

Život na Kosovu, nezavisno gde, definitivno nije lak. Iako je rat završen pre dvadeset godina, još uvek ljudi, pored svih problema, žive u strahu i tenziji. Sav taj položaj, ovde, u Goraždevcu, desetostruko je teži. Ali ono što zaista izdvaja ove ljude jeste optimizam. Oni su oni koji su ostali, koji nisu odustali.

Već sam na putu nazad i pokušavam da saberem dan u glavi,  i shvatam da nisam uspela da napravim više od jedne fotografije. Fotografije mog odraza u prozoru u centru Goraždevca sa lutkom u srpskoj narodnoj nošnji. Možda je zato i ovaj dan bio specifičan, bez puno nepotrebnih fotografija. Bio je drugačiji nego bilo gde na Kosovu. Baš kao i život u Goraždevcu.

SHARE