Politička (ne)kultura

Otkad je postalo normalno pitati ljude pri prvom sastanku i kontaktu da li pričaju ovaj ili onaj jezik? Kako je to postalo prihvatljivo pitati predstavnika vlade sa kojim pregovarate o budućnosti Srbije, Kosova pa i regiona, da li priča vaš jezik? Naročito ako uzmemo u obzir srpsko-albanske odnose na Kosovu.

0
100

Pored pandemije korone koju svi već mesecima živimo, poslednjih nedelja glavna tema na našim prostorima jeste ponovni sastanak srpskih i kosovskih lidera u Briselu. Posle dvadeset meseci pauze u Briselskim sastancima i stopiranja procesa pregovora između Beograda i Prištine, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, i premijer Kosova, Avdullah Hoti, sastali su se 17. jula u Briselu u prisustvu visokog prestavnika EU za spoljašnju politiku i bezbednost, Josepa Borrella.

Iako je prvobitno planirano da će se prvi sasatnak nakon ovolikog prekida održati u Vašingtonu, izgleda da je Evropska unija uspela da povrati vodeću ulogu u ovom procesu. Pored toga, da sastanak nije bio lak, kao i da se govorilo o nestalim osobama, raseljenim licima i ekonomiji, objasnili su srpski i kosovski predstavnici, ali i predstavnici Evropske unije. Mnoga pitanja o budućnosti pregovora, pregovaračkim timovima i da li će dogovor Srbije i Kosova biti konačan – ostaje da vidimo.

Pored svih tih pitanja, ostalo je i dosta komentara na taj sastanak koji već danima kruže po društvenim mrežama. Komentara fokusiranih pre svega na upoznavanje Aleksandra Vučića i Avdullaha Hotija.

Naime, dok su se srpski predsednik i  kosovski premijer spremali za fotografisanje zajedno sa Josepom Borrellom, pozdravili su se laktovima. Poštovanje mera predostrožnosti u vremena pandemije. Međutim, ono što je preokupiralo pažnju javnosti jeste obraćanje Aleksandra Vučića Avdullahu Hotiju na srpskom. „Pričaš srpski, Avdulahe? Razumeš sve“, pitao je srpski predsednik, na šta je kosovski premijer odgovorio sa „razumem“.

Mnogi su se ovoj situaciji podsmevali, tražili dobre i loše strane, osuđivali… Ono što ostaje kao definitivni utisak, ako posmatramo ovu situaciju sa političkog nivoa ali i nivoa osnovne kulture jeste: koliko bahatosti i nekulture na jednom mestu!

Dok bi mnogi ovaj postupak srpskog predsednika prokomentarisali kao zabavan, ja bih ga okarakterisala kao postupak pokazivanja manjka kako političke, tako i lične kulture. Otkad je postalo normalno pitati ljude pri prvom sastanku i kontaktu da li pričaju ovaj ili onaj jezik? Kako je to postalo prihvatljivo pitati predstavnika vlade sa kojim pregovarate o budućnosti Srbije, Kosova pa i regiona, da li priča vaš jezik? Naročito ako uzmemo u obzir srpsko-albanske odnose na Kosovu.

Koliko god bilo možda očekivano da Avdullah Hoti zaista priča srpski, zašto je srpski predsednik još jednom imao želju da pokaže nadmoć, ako ni u čemu, onda makar u tome da li pregovarač sa druge strane priča srpski jezik?

Dok je Srbija u danima za nama trpela nasilje od strane policije i iskazivanje nadmoći jednog čoveka, izgleda da se ta želja za pokazivanjem moći prenela i u Brisel i na sastanak sa Hotijem.

Neko je na društvenim mrežama napisao da je ovaj postupak Aleksandra Vučića samo slika svih tragedija sa ovih prostora i zašto Albanci ne žele da žive sa Srbima. Skoro pa bih se složila sa ovom izjavom. Pored toga bih i dodala da je ova slika i jasan prikaz nekulture, i političke i individualne. Pokazatelj jednog nepoštovanja i čistog odmeravanja snaga, posle kojeg, čini mi se, neće uslediti ništa dobro.

Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.

SHARE