Pomirenje – put ili cilj

Pomirenje jeste proces, ili da kažemo put, ali je i cilj u suštini, jer proces u kom su trebale da budu izlečene rane i jedne i druge strane ne može i ne sme da traje kratko jer bi bio površan i samim time ostavio praznine koje bi nekim budućim pokolenjima mogle poslužiti kao osnov za kreiranje politike nezadovoljstva i revizionizma svega dogovorenog.

0
86

Svih ovih godina nakon rata, skoro svim političkim činiocima na Kosovu, ali i predstavnicima nevladinog sektora, je glavna tema oko koje se okupljaju upravo pomirenje Srba i Albanaca kao jedino rešenje sukoba i neslaganja. Medjutim, pomirenje je stanje kada ni jedna ni druga strana nemaju jedna prema drugoj otvorenih pitanja na političkom ili bilo kom drugom planu, što na Kosovu svakako nije slučaj, i to moramo priznati kao činjenicu koja je tu i koja uslovljava sve, pa čak i opstanak svih nas ovde gde jesmo.

Pre nekoliko godina pokrenut je tzv. Briselski proces pregovora o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, koji je trebalo da predstavlja početnu tačku u procesu pomirenja i koji bi, svojim rezultatima, trebalo da konačno doprinese pomirenju dva naroda. Medjutim, kao što vidimo, proces je trajao, a ništa se nije desilo, a i ono što se desilo i što je sprovedeno u delo polako se topi pod svetlom onoga što se dešava u poslednjih nekoliko meseci u vidu zaoštravanja odnosa na relaciji na kojoj su se do samo pre nekoliko meseci vodili pregovori.

Pomirenje jeste proces, ili da kažemo put, ali je i cilj u suštini, jer proces u kom su trebale da budu izlečene rane i jedne i druge strane ne može i ne sme da traje kratko jer bi bio površan i samim time ostavio praznine koje bi nekim budućim pokolenjima mogle poslužiti kao osnov za kreiranje politike nezadovoljstva i revizionizma svega dogovorenog. Kao takav, put pomirenja treba započeti, ali ga ne forsirati kako ne bi ostale praznine i kako bi se svako goruće pitanje rešilo kompromisom i obostrano prihvatljivim rešenjem. Ali, kao što vidimo, čak i pomenuti proces pregovora u Briselu je zaustavljen, a sve je manje izvesno da će se nastaviti, makar i u nekom drugom formatu.

Lično mislim da je žalosno i jadno da se sudbine ljudi koji žive na Kosovu vezuju usko za proces koji se vodi daleko od očiju tih ljudi, i da proces koji treba te ljude da pomiri i dovede u stanje da jedni drugima iskreno pruže ruku zapravo vode oni koji su na neki način i doprineli da se do stanja svadje i sukoba i dodje. Ali druga polovina 20-og veka i početak 21-og veka su obeleženi diplomatksim licemerjem velikih sila nad malim narodima, i to je činjenica, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Put pomirenja je takav da traje dugo i vodi se tako što ljudi jedni sa drugima komuniciraju, ako ništa drugo nije moguće. Cilj je pomirenje kao stanje kada teme razgovora medju tim ljudima ne budu dešavanja iz 1999-te, i kada jedini problemi budu neki koji se ne tiču žrtava, štete, ili neke krivice jednih prema drugima. Jednostavno rečeno, pomirenje je stanje kada razlike u nacionalnoj pripadnosti ne budu prepreka, kada jezik ne bude razlog da nekoga mrzite, kada religija ne bude smetnja već bogatstvo i jednih i drugih, kada kulturno nasledje jednog naroda bude poštovano kao svoje sopstveno, kada budućnost jednog naroda predstavlja i budućnost drugog. Koliko smo daleko od toga to niko ne zna, možda zato što je ta granica daleko iza horizonta, voljom onih koji iza tog horizonta i žive daleko od svih nas.

SHARE