Potisnuta patnja koja može postati ugnjetavajuća 

Pre nekoliko dana je napadnuto nekoliko srpskih hodočasnika u jednom selu u Istoku od strane nekoliko Albanaca. Takvih napada je bilo i ranije, uglavnom u Đakovici. Ovi napadi su podstaknuti manjkavim naracijama potisnutih iskustava ovdašnjih Albanaca. Ti napadi su uzrokovani patnjom. Imajući u vidu da na surov način nisu uzete u obzir patnje ovih ljudi, čak ni institucionalno, one su marginalizovane i potisnute.

0
423

Kosovski Albanci su poznati po svojoj međuverskoj toleranciji. Jedno pleme, poznato po ugnjetavanju koje je doživelo, zatim, po siromaštvu, nepismenosti i brojnim pobunama,  uopšteno govoreći, nije učestvovalo u ratovima sa verskim karakterom. Zašto? Evidentno je da se ne radi o jednoj umereno pobožnoj duši, o jednom autonomnom i mirnodopskom upražnjavanju muslimanstva i hrišćanstva. Ne! Vrednosti vere su samo površno prodrle u dušu ovog naroda, vrednosti koje su bile potrebne samo da bi se obavile kupovine, da bi se platile manje takse ili za ostala ekonomska pitanja. 

Ali, iako religija može imati hiljadu i jedno loše lice, suprotstavljanje njoj je proizvelo liberalne vrednosti. Nedostatak suočavanja sa religijom je stvorio jedan vakum za ovdašnje shvatanje moderniteta. Mi smo maltene postali liberali sa međuverskom tolerancijom, zato što u praksi nismo nimalo bili religiozni, ali vrednosti koje su se kultivisale su bile tužne, lažne.

Religija priprema ljude za život u zajednici. Za ono što je zajedničko. Za neku vrstu diskusije i komunikacije. Imajući u vidu da su Albanci sa Kosova bili ugnjetavani, čak i u jezičkom aspektu, oni su ostali u lancima potisnutih iskustava, čak i u odnosu na religiju. Ako uradimo jednu arheologiju vera koje postoje, svuda ćemo naići na kulturu kanuna, koja je bila porodično-centrična, ali anti-komunitarna. Kanun gotovo tretira kućnog ‘prijatelja’ kao sveca ali jedan takav tretman se vezuje za stvari, ili, što je još gore, vezuje se za vlasništvo. “Prijatelj” je takav samo u doživljavanju kućnog ili porodičnog vlasništva, dok se stavlja pod zaštitu nalazeći se na čeonom mestu u odi*, ili u sokacima ili njivama [ako prijatelj bude ubijen unutar ovih teritorija, krv je trebalo da se uzme iz domaćinske kuće].

Pre nekoliko dana je napadnuto nekoliko srpskih hodočasnika u jednom selu u Istoku od strane nekoliko Albanaca. Takvih napada je bilo i ranije, uglavnom u Đakovici. Ovi napadi su podstaknuti manjkavim naracijama potisnutih iskustava ovdašnjih Albanaca. Ti napadi su uzrokovani patnjom. Imajući u vidu da na surov način nisu uzete u obzir patnje ovih ljudi, čak ni institucionalno, one su marginalizovane i potisnute. 

Ni srpska država, niti verski sveštenici se nisu izvinili za patnje koje su nanete Albancima tokom i pre rata. Ovo je jedna značajna tačka koja čini potpuno lažnom i neprirodnom tu vrstu ‘harmonije’ između etničkih zajednica koja trenutno postoji. Štaviše, i međunarodna zajednica snosi značajnu krivicu što nije verovala i što se nije ozbiljno zalagala da se dostigne jedna takva harmonija. Snosi krivicu što nije dublje tražila među kulturnim karakteristikama obeju zajednica, nego je problem prosto svela na jednu banalnu predrasudu: “Ovo je Balkan.”

Predsednik Srbije je pre mesec dana bio na Kosovu i otvoreno je nazvao Miloševića jednim “velikim liderom sa dobrim namerama.” Obe zajednice se suočavaju sa siromaštvom i nezaposlenošću, sa svakodnevnim malim tragedijama koje izaziva promena vrednosti i jedna korumpirana šema proizvodnje. Međutim, dok je patnja potisnuta prešavši u frustraciju, kolektivni karakter Albanaca je ostao antikomunitaran. Tako su napadi Albanaca (izuzetak su samo dve-tri godine posle rata)  u ovom trenutku sporadični i beznačajni. Ali, ovo se može promeniti – kao rezultat izbijanja uzdržanih frustracija. 

Ali vratimo se ‘prijatelju’ iz kanuna. Srbija nije čak ni priznala nezavisnost Kosova i teritorijalni integritet zemlje. “Prijatelj’ kanuna, ako se drugačije koncipira kao ‘drugi’, je takav da se stavlja pod zaštitu unutar prostorija koje su pod vlašću jedne određene porodice. Kosovu se ne priznaje teritorija ni nezavisnost, što onemogućava i tretman prijatelja za Srbina. Naravno, ovo gledište ima svojih problema zato što ‘prijatelj’ ne bi trebalo toliko da asocira na kosovske Srbe koliko na Srbiju kao susednu državu. Srbija se može smatrati prijateljem, Srbi sa Kosova bi trebalo da se vide kao sastavni deo doma. Ali, ovo nije slučaj. Kosovski Albanci ne štite Srbe. Njih i dalje štiti međunarodna zajednica.   

Uistinu, Srbi su postavljeni na čeono mesto unutar institucionalnog života na Kosovu. Ima rezervisanih mesta – korak koji bih podržao da nije bio nametnut – i Lista Srpska je dobila odlučujuću ulogu tokom formiranja vlade i u drugim velikim odlukama. Ali, na ovu nametljivost se  ne gleda dobronamerno, pa, prema tome, ako se jednog dana zaista ostavi Albancima da sami donose odluke, stvari se mogu okrenuti naopako. 

Ako se ove potisnute patnje ostave ovako kao što su sada, jednog dana mogu postati patnje koje će nekoga ugnjetavati!

* Oda je tradicionalna soba za goste kod Albanaca; u prošlosti je služila i kao mesto na kojem su stariji ljudi prenosili svoje znanje, iskustvo, mudrost.

SHARE