Proces destabilizacije i širenja straha

Naravno, sve ove odluke, od Interpola do uvodjenja taksi ostavile su i tek će ostaviti veliki trag na celokupno stanovništvo Kosova. Dok su Srbi slavili, Albanci su bili isporovocirani ovom odlukom. Sada, dok Srbi strahuju od nestašice osnovnih životnih namirnica, neki Albanci su čak i spaljivali srpske proizvode, zbog čega su kasnije i bili uhapšeni. Poenta je da sva ova politička previranja uopšte ne doprinose onome što valjda svi želimo, a to je mir i normalan život.

0
452

Sve i kad pomislite da će stanovnici Kosova dočekati neke bolje dane, spojiti neko duže vreme u miru i stabilnosti, eto političara da vas razuvere. Kako? Naći će način, ne brinite. Zapravo, možda ni nemate vremena da pomislite na stabilnost, jer skoro pa svakodnevno tu je neka nova priča i preokupacija da vas „zabavi“. Prethodni dani doneli su ništa drugo do neverovatnu količinu pesimizma kada je u pitanju mir na ovim prostorima. Od procesa normalizacije i stabilnosti, situacija na Kosovu ovih dana pretvorila se u nešto što se jedino može nazvati proces destabilizacije.

Diplomatija je čudna vrsta borbe, potrebno je mnogo truda ali pre svega i volje moćnih država da biste nešto uspeli. Srbija je ove nedelja uspela da ostvari svoj „veliki uspeh u diplomatiji“. Ne, nisu u pitanju povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova od strane država za koje je teško reći gde se nalaze na mapi. U pitanju je glasanje o ulasku Kosova u Interpol. Samom činjenicom da je Srbija odnela pobedu u ovoj diplomatskoj borbi, već znamo da Kosovo nije dobilo mesto u ovoj organizaciji. Dok su srpski političari slavili, prozivali na različite načine političare sa Kosova, ali i drugih država poput predsednika Austrije, Sebastijana Kurca, čekala se reakcija Prištine. Već smo svi pretpostavili da će je biti, jer ovakve diplomatske stvari ne prolaze bez reagovanja…

Umesto da diplomatski „uzvrate udarac“, vlasti u Prištini donele su odluku koja pogadja pre svega gradjane koje Kosovo kao država smatra svojim. Naime, takse na svu robu uvezenu na Kosovo iz Srbije i Bosne i Hercegovine povećane su na 100%. Samo nekoliko dana pre toga Kosovo je diglo takse na 10% što je već bilo previše i protivno pre svega CEFTA sporazumu, ali i predpristupnom ugovoru izmedju Kosova i Evropske Unije. Kao da sve ovo nije dovoljno, jedinice ROSU samo dan nakon objave novih taksi ušle su na sever Kosova radi hapšenja osumnjičenih za ubistvo Olivera Ivanovića. Jer eto, 10 meseci nakon ubistva Ivanovića, pravo vreme za ovakvu akciju je baš sada. Nikako ne kažem da je ovo loše, ako je neko pronašao osumnjičene, treba ih privesti pravdi što pre i to uopšte nije upitno. Pitanje je samo vremenski trenutak u kome se sve to dešava.

U medjuvremenu, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, u svom maniru poziva na mir i nenasilan odgovor Srba sa Kosova a pritom saziva hitne sednice Saveta bezbednsti Srbije, sastanke sa ambasadorima i sve to uz rečenicu da „Srbiji nikad nije bilo teže“.

Nije ova situacija prva pa da nama svima zajedno nije jasno da je u pitanju politička igra i da smo mi samo žrtve iste. Kada kažem mi, mislim pre svega Srbe sa Kosova. Prvo, podizanje taksi na srpsku robu na 100% negativno utiče pre svega na Srbe na severu Kosova jer je ta roba skoro pa jedina koja im je dostupna. Iako svesni da ovaj potez Prištine ne predstavlja ništa drugo nego ucenu Beogradu da promeni svoju politiku u cilju boljeg života srpskog stanovništva na Kosovu. Sa druge strane, ispravno je postaviti pitanje, da li vlast u Prištini ikad pomisli na Srbe kao na svoje gradjane i koliko će u ovom slučaju naškoditi tim istim svojim gradjanima? Verovatno ne, što je i normalno, jer se ni Srbi u velikom broju ne smatraju gradjanima Kosova uprskos dokumentima. Ali uprkos obostranom neosećanju pripadnosti, kosovske vlasti su te koje uporno ponavljaju da žele Srbe sa Kosova u sastavu Kosova kao države, pa samim tim, kako je ta vlast uradila nešto što utiče isključivo negativno na deo njenog stanovništva? Ali tu je odgovor naravno jasan, niko ne mari za ljude dok god nešto donosi političke poene. Bila to Srbija ili Kosovo, igra je poznata, igrači takodje, cilj je uzdići se još koji stepenik na političkoj lestvici a žrtve, sa koje god strane da pogledate, niko drugi do kosovski Srbi.

Te iste Srbe podsetio je ovaj 23. Novembar na leto 2011. kada su počele barikade na severu Kosova. Situacija povezana, kao onomad, sa prelaskom srpske robe na Kosovo. Sada, nakon političkih prepirki, usledili su i mirni protesti Srba sa severa a zatim i ostavke gradonačelnika sa severa Kosova. Da li će srpski političari sa Kosova odlučiti da ove proteste radikalizuju ukoliko se odluka ne promeni, ostaje da vidimo. Jedno je sigurno, niko ne želi na barikade i blokirane puteve opet. Niko ne želi još jednu 2011, kada smo bili odsečeni od sveta i kada su trebali meseci da ponovo koristimo puteve i prevoze kao normalni ljudi.

Dok još čekamo da li će se nešto u odluci kosovske Vlade promeniti, premijer Ramush Haradinaj kaže da će takse ostati dok Srbija ne prizna Kosovo.

Naravno, sve ove odluke, od Interpola do uvodjenja taksi ostavile su i tek će ostaviti veliki trag na celokupno stanovništvo Kosova. Dok su Srbi slavili, Albanci su bili isporovocirani ovom odlukom. Sada, dok Srbi strahuju od nestašice osnovnih životnih namirnica, neki Albanci su čak i spaljivali srpske proizvode, zbog čega su kasnije i bili uhapšeni. Poenta je da sva ova politička previranja uopšte ne doprinose onome što valjda svi želimo, a to je mir i normalan život.

Dok čekamo kuda će nas naši politički rolerkosteri odvesti i koju odluku će doneti već sledećeg dana, Srbima sa Kosova po ko zna koji put ne ostaje mnogo jer izbori su sve manji i odluke koje su na njima gotovo da ne postoje. Po ko zna koji put, ti isti Srbi žrtva su političkog prepucavanja izmedju Srbije i Kosova, negde izmedju Beograda i Prištine, u sred ničega. Jedno je postalo jasno ovih dana, tim istim Srbima je postalo previše. Dosta im je i poziva na rat, blokada, vojski i policija, vozova, borbe oko njih, borbe za njihove glasove, razgraničenja, upada ROSU, poziva na mir i nenasilje, Kosova i Srbije… dosta im je svega i preko glave. Dok ovi ljudi već više od dve decenije nisu spojili mesec dana u miru, političari kao da sve manje mare za to i samo ih korsite kao podijum za igru i prepucavanje sa drugom stranom. Ti isti Srbi ovih dana sve više pričaju da je sever Kosova postao sve samo ne mesto za život. U ovom konstantnom procesu destabilizacije i širenja straha od strane Srbije i Kosova ostaje pitanje šta će obe strane kada sve više Srba napusti svoje mesto boravka na Kosovu, ko će im tada biti glavna žrtva i oko koga će se prepirati. Ali se naši političari verovatno ne brinu za to dok god imaju novi razlog da naprave novi skandal koji će im doneti još koji politički poen.

SHARE