Severozapad Kosova i “Ahtisaari minus”

Sporazum kojim se predviđa razmena teritorija, “Ahtisaari minus”, priznavanje Kosova od strane Srbije i sedište u UN za Kosovo normalizovao bi odnose. Sve ovo zajedno bi Kosovu zagarantovalo, kako unutrašnji, tako i spoljni subjektivitet. Samo tako bi se mogli normalizovati odnosi Kosovo-Srbija.

0
602

Kada je Kosovo postalo nezavisno od Srbije, severozapad* Kosova je stremio da se otcepi od Kosova i da se pripoji Srbiji.  Rizik jednog takvog poteza je bio realan još od posleratnog perioda. Zbog takvog stanja, specijalni izaslanik UN-a za posredovanje   u dijalogu između Kosova i Srbije, Marti Ahtisaari, osim predloga za nezavisnost Kosova, u svom Sveobuhvatnom planu je predvideo i jedan niz prava i privilegija za nealbanske zajednice, posebno za Srbe. Ali, Ahtisarijev paket nije izrađen toliko za Srbe ispod Ibra, koliko za Srbe koji žive iznad Ibra. Ako su prava zajednica dizajnirana da bi se prilagodila svim Srbima i ostalim zajednicama na Kosovu, privilegije predviđene ustavom za srpsku zajednicu su date da bi se zadržao severozapadni deo unutar Kosova. Ahtisaari je prilagođavanjem ustavnog poretka Kosova Srbima pokušao da kontroliše i upravlja secesionističkim ambicijama Srba na severozapadu.

Medjutim, ni to nije bilo dovoljno za Srbe na severozapadu. Godine 2012. oni su organizovali referendum na kojem su izrazili nedostatak volje da prihvate institucije, ustav i zakone Kosova. Ovo konstantno odbijanje poštovanja suvereniteta Kosova je bila tema Briselskog dijaloga i 2013. godine je postignut Sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije koji je predvideo formiranje Asocijacije opština sa većinskim srpskim stanovništvom. U avgustu mesecu 2015. godine za formiranje ove Asocijacije je postignut jedan drugi sporazum, koji je bio još detaljniji. Ovaj sporazum je oboren od strane Ustavnog suda Kosova zato što nije bio “u potpunosti u skladu sa odgovarajućim ustavnim standardima.” Od tog vremena malo je urađeno za ovu Asocijaciju. Sada je problem što Srbi u najmanju ruku zahtevaju nadležnosti predviđene sporazumom od 2015. godine, dok, u međuvremenu, Albanci ne nude ništa više od nadležnosti predviđenih odlukom Ustavnog suda. To predstavlja veliki razlog za blokadu dijaloga.   

Ono što na severozapadu generiše pregovaračku moć za Srbe u odnosu sa Kosovom je realnost i ona će ostati takva u svakoj varijanti ostanka severozapada na Kosovu. Ako ostane na Kosovu, severozapad će dobiti asocijaciju sa izvršnim nadležnostima koja će proizvesti teškoće unitarnom karakteru kosovske države. Ako bi, pak, ostao bez asocijacije koja ispunjava apetite Srba za autnomiju, severozapad će tražiti otcepljenje od Kosova i neće priznati efektivnu vlast Kosova tamo. Jedan takav scenario čini konflikt verovatnijim. 

Predlog o promeni granica je proizašao i kao rezultat grča koji se javio oko nadležnosti ove asocijacije. Uzimajući u obzir ova dijametralno suprotna gledišta, optimizam za pronalaženje jednog održivog rešenja je veoma mali, da ne kažemo da ga nema uopšte. 

Dugo vremena su međunarodni predstavnici radili na tome da Srbija prizna Kosovo kao susednu državu sa ovim granicama i sa Ahtisarijevim paketom kao kompromisom, ali su svi napori rezultirali neuspehom. U medjuvremenu, čini se da medjunarodna politika nije entuzijastična   da primorava Srbiju da učini nešto tako. Čini se da ne postoji jedna koordinacija i snažna istrajnost da se Srbija pogura da prizna državnost Kosova. Zbog toga su sada ojačali glasovi koji zahtevaju promenu paradigme dijaloga između Kosova i Srbije.   

Na ovaj način, u ovim okolnostima, stategija Kosova treba da bude sjedinjavanje dva pristupa: onoga “šta treba da se uradi” i onoga “šta može da se uradi”.

Prvi pristup se bavi načelima koji će biti temelj sadržaja konačnog sporazuma. Ova načela obuhvataju zaštitu prava nevećinskih zajednica, ukidanje privilegija za Srbe, dobrosusedske odnose i međunarodnu afirmaciju Kosova. Sporazum treba da garantuje da Kosovo ostane država u kojoj se poštuju prava nevećinskih zajednica. Pomeranje granica ne bi trebalo da ugrozi etničku i kulturnu heterogenost Kosova. Prava predviđena Ahtisarijevim paketom treba da se očuvaju. Ali, privilegije koje pripadaju Srbima u skladu sa ovim planom i koje ugrožavaju funkcionisanje kosovskih institucija u skladu sa voljom većine treba da se otkažu. Pošto je Ahtisaari izradio njegov plan da drži Srbe na severozapadu unutar Kosova, pomeranjem granica jedan veliki deo ovog plana gubi rezon postojanja. Dakle, treba da se ukine glasanje duplom većinom za ustavne promene i za zakone koji su od vitalnog interesa. Isto tako, zato što bi se Srbi sa severozapada pripojili Srbiji, što je gotovo polovina kosovskih Srba, jedan dobar deo od 10 rezervisanih mesta za njih bi trebalo da bude ukinut. Manastiri treba da uživaju prava koja su do sada imali. Treba da ostanu i opštine koje su proizašle iz procesa decentralizacije ispod reke Ibar. Sve ove promene se mogu imenovati kao “Ahtisaari minus”, suprotno “Ahtisaariju plus”, koji predviđa povećanje privilegija za Srbe. Jezero Gazivode, Severna Mitrovica i bogatstva Trepče treba da ostanu na Kosovu. Isto tako, Kosovu treba da se pripoje delovi Preševske Doline u kojima Albanci demografski znatno dominiraju. Ovo će biti najteži deo pošto je nejasno kako se može postaviti jedna linija na osnovu koje se jasno zna gde postoji etnička dominacija Albanaca. 

Sporazum treba da garantuje priznavanje Kosova od strane Srbije i sedište u UN. Samo na taj način će Kosovo prestati da bude sporna i stigmatizovana država. Ovo je jedini način da Kosovo izađe iz margina unilateralizma i otvorilo bi vrata za jedno puno i multilateralno priznavanje. Samo tako se mogu normalizovati odnosi Kosovo-Srbija. Ali, tu se onda pojavljuju ograničenja prvog pristupa. 

Drugi pristup ocenjuje sprovođenje načela unutar mogućnosti koje dozvoljavaju postojeće okolnosti. Ovo podrazumeva da sporazum može biti izvodljiv samo ako bude podržan na Kosovu, u Srbiji i od strane članica Saveta bezbednosti, posebno SAD-a i Rusije. Ne može biti potpune pobede ni za jednu stranu. Kosovo nema šanse da dobije priznanje od Srbije i sedište u UN-u, a da, s druge strane, ne ponudi asocijaciju sa izvršnim nadležnostima i da sačuva granice koje sada ima. Niti Srbija može da se nada da će nastaviti integraciju u EU bez normalizacije odnosa sa Kosovom. Kosovo ima potrebu za priznanjem od strane Srbije. U suprotnom, Kosovo ostaje bez sedišta u UN-u, zbog Rusije, i bez budućnosti u EU, zbog 5 država EU koje nisu priznale Kosovo. Bez sporazuma sa Srbijom, Kosovo ostaje izolovana država, osporena i stigmatizovana i samo delimično priznata na međunarodnom nivou. Sa jednim Kosovom bez priznavanja i sa jednim neintegrisanim severozapadom, Kosovo rizikuje da se izoluje i da uzavri iznutra, sa mogućnošću da dođe i do konflikta. Na ovaj način, Kosovo treba da da nešto u razmenu za priznanje i sedište u UN. Ne postoji nijedan ozbiljan scenario po kojem bi Kosovo dobilo priznanje a da ne da ništa.   

Bez priznanja od strane Srbije se neće rešiti konflikt između Kosova i Srbije. Konflikt bi se samo zamrznuo, a unutrašnje tenzije na Kosovu i njegova getoizacija bi ga istopili. Kosovo bi ostala jedna tempirana bomba koja bi svakog časa mogla eksplodirati. Mir i status quo su do sada bili mogući zato što je na horizontu postojao optimizam za postizanje jednog održivog sporazuma. Neuspeh dijaloga bi učinilo da ovaj optimizam nestane. 

Sporazum kojim se predviđa razmena teritorija, “Ahtisaari minus”, priznavanje Kosova od strane Srbije, sedište u UN za Kosovo bi normalizovali odnose. Sve ovo zajedno bi Kosovu zagarantovalo, kako unutrašnji, tako i spoljni subjektivitet. Samo tako bi se mogli normalizovati odnosi Kosovo-Srbija.


* Autor koristi pojam severozapad za ono što se obično naziva sever, uz obrazloženje da, kao što pokazuje i priložena mapa , srpska populacija u tom delu Kosova je koncentrisana na severozapadu zemlje, a ne na celom severu. 

SHARE