Španija, Kosovo, Katalonija i Srbija

Pristup Španije je dodatan faktor koji jedno konačno rešenje konflikta Kosovo-Srbija čini neophodnim. Dok Španija i još 4 zemlje EU ne priznaju Kosovo kao državu, evropska budućnost Kosova će ostati blokirana. Jedan sporazum između Kosova i Srbije bi otklonio svaki argument protiv državnosti Kosova.

0
437

Španija je jedna od 5 država EU koje ne priznaju državnost Kosova. Ona odbija da prizna nezavisnost Kosova zato što vidi Kosovo kao opasan presedan, ne samo za svoju teritoriju, nego i šire.   

Istorijski gledano, interakcije Španije sa Balkanom su bile male. Tokom XX veka odnosi su bili sporadični. Prva epizoda odnosa je bilo učešće u “Internacionalnim brigadama” tokom Građanskog rata u Španiji. Među njima je bilo i Albanaca sa Kosova. Druga epizoda je bila rezervisani pokušaj Španije da bude deo grupe “Nesvrstanih zemalja” na čijem je čelu bila Jugoslavija.   

Od izbijanja konflikta u bivšoj Jugoslaviji 1991. godine, Španija je po prvi put preduzela proaktivne mere u vezi sa ovim delom Evrope. Španija je jedna decentralizovana kvazi-federalna država i to se odražavalo i na njenu spoljnu politiku. Ona je stalno branila postojanje država sa takvim osobinama.

Ovo je bio razlog zašto je 1991. godine, tadašnji ministar spoljnih poslova Španije, Francisco Fernandez-Ordonez, predložio Savetu za spoljna pitanja EU da ubrza procedure integracije Jugoslavije u EU  kako bi se na taj način zaustavio njen raspad.   

Tokom rata na Kosovu, Španija je učestvovala u bombardovanjima NATO-a nad Srbijom. Posle rata, do 2009. godine, Španija je bila šesti najveći donator UNMIK-a i KFOR-a. Nakon toga ona je odbila da podrži EULEX zato što je smatrala da time pomaže konsolidaciji državnosti Kosova. Na ovaj način, 2009. godine, Španija je objavila povlačenje svojih mirovnih trupa sa Kosova.

Posle raspada Jugoslavije, uprkos činjenici da je Španija od strane mnogih bila smatrana kao neutralna, ona je podržavala Srbiju i suprotstavljala se Kosovu. To je zato što je Srbija smatrana naslednicom Jugoslavije. Ovom linijom su išli svi španski ministri spoljnih poslova, nezavisno od njihove partijske pripadnosti. Međutim, protivljenje Španije Kosovu se zasniva na još dva dodatna elementa.

Kao prvo, posle američke invazije u Iraku, španska socijalistička vlada je postala snažan advokat međunarodnog prava. Na ovoj premisi je Španija zasnovala svoje mišljenje u MSP i navela da  “Deklaracija nezavisnosti Kosova krši načelo teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije”, što je prema njenim navodima bilo “kodifikovano u rezoluciji 1244”. Shodno njenim navodima, nezavisnost Kosova je protivzakonita, zato što je proglašena na unilateralan način i bez dozvole Srbije. 

Kao drugo, strah da Katalonija i baskijski region mogu slediti kosovski put i proglasiti svoju nezavisnost je primorala Španiju da bude čak i rigoroznija u svom protivljenju. U 2009. godini, bivši ministar spoljnih poslova, Jose Garcia Margallo, je izjavio da “Španija ne priznaje Kosovo zbog Katalonije i baskijskog regiona, iako se oni ne mogu uporediti.”

Kosovo i autonomni regioni u Španiji su uporedivi, ali ne i izjednačeni, pa se, sledstveno tome, ne može povući paralela sa presedanom o Kosovu. Najveći problem Španije, Katalonija, može reći da je Kosovo presedan za nju, ali realnost govori nešto potpuno drugačije. 

Katalonija i Kosovo nemaju gotovo ništa zajedničko. Katalonija je videla odluku MSP-a kao akt koji isto tako legalizuje i njenu nezavisnost, međutim, mišljenje MSP-a kaže da “Deklaracija nezavisnosti Kosova ne krši ustavni okvir Kosova,” dok, u međuvremenu, Ustav Španije na jasan način zabranjuje osamostaljivanje.

Dalje, Katalonija traži nezavisnost u jednoj situaciji kada ima jednu od najširih autonomija u Evropi, gde ne postoji kulturna ili etnička diskriminacija i gde ona uživa jedan visok životni standard.  Katalonija nije imala potrebu za vojnom intervencijom i međunarodnim protektoratom koji bi zaštitio stanovništvo od španskog režima.   

Ovo se radikalno razlikuje od situacije gde je Kosovo proglasilo nezavisnost. Na Kosovu, Srbija je tokom jedne decenije odbacivala autonomiju i pravo Albanaca na obrazovanje. Kosovo je spalo na jedan aparthejd gde su Albanci bili segregovani. Sa ekonomske tačke gledišta, Kosovo je bilo najsiromašniji region u Evropi.   

Nakon što je počeo rat, Srbija je započela jednu genocidalnu kampanju nad Albancima i vršila je etničko čišćenje, proterivanjem oko 1.5 miliona ljudi iz njihovih domova.  Bila je potrebna intervencija NATO-a da bi se tako nešto okončalo. Posle rata, Kosovo je 9 godina bilo pod međunarodnim protektoratom. Kosovo je imalo jake argumente koji idu u prilog nezavisnosti, dok ih Katalonija nema.   

Ukratko, Katalonija nije Kosovo, zato što Španija nije kao Srbija. Španija, za razliku od Srbije, nešpanskim regionima daje najviše forme unutrašnje samouprave. Prema tome, ovi regioni ne mogu da traže spoljnu samoupravu: secesiju. Ovo je razlog zašto gotovo nijedna država ne može podržati Kataloniju u njenim ambicijama za nezavisnost. 

Štaviše, UN je bio taj koji je predložio nezavisnost Kosova, dok rezolucija 1244 ne samo što nije zabranjivala tako nešto, nego je to i sugerisala. MSP je naveo da “deklaracija nezavisnosti nije u suprotnosti sa rezolucijom 1244.” Da je UN želeo da zabrani nezavisnost Kosova, isključio bi tu opciju, kao u slučaju Kipra, kada je 1998. godine Savet bezbednosti “zabetonirao”  “unitarni karakter države” Kipar.

UN je mogao da sačini jednu rezoluciju koja bi obezvredila deklaraciju nezavisnosti Kosova. Isto kao što je 1992. godine, putem rezolucije 787, proglasio nezakonitom nezavisnost Republike Srpske u Bosni. 

Iako činjenice pokazuju da se Katalonija i Kosovo ne mogu poistovetiti, Španija insistira na nepriznavanju. Čak štaviše, posle dolaska na vlast desničara Narodne partije 2011. godine, Španija je još više učvrstila svoje protivljenje. Bivši premijer Mariano Rajoy je, s vremena na vreme izjavljivao da se ovaj stav neće promeniti. Španija je, štaviše, bojkotovala učešće na Samitu u Sofiji zbog učešća Kosova. Dolazak socijalista na vlast posle izbora održanih ovog leta neće omekšati poziciju Španije u odnosu na Kosovo.   

Međutim, treba razjasniti činjenicu da je Španija otvorena da prizna Kosovo u slučaju da dođe do jednog sporazuma između Kosova i Srbije. Španija se, u načelu, ne protivi stvaranju novih država. Ona je priznala Crnu Goru 2006. godine i Južni Sudan 2011. godine. Ona se protivi jednostranom proglašavanju nezavisnosti.   

Zbog ovog razloga je ona bila i protiv referenduma na Krimu. Španija podržava dijalog Kosovo-Srbija i ima velikih šansi da ona prizna Kosovo, ako Srbija učini tako nešto, zato što, u tom slučaju, državnost Kosova više ne bi imala unilateralni karakter.

Pristup Španije je dodatan faktor koji jedno konačno rešenje konflikta Kosovo-Srbija čini neophodnim. Dok Španija i još 4 zemlje EU ne priznaju Kosovo kao državu, evropska budućnost Kosova će ostati blokirana. Jedan sporazum između Kosova i Srbije bi otklonio svaki argument protiv državnosti Kosova.

SHARE