Šta je Palmer rekao?

Predstavnik američkog Stejt departmenta za Balkan, Metju (Matthew) Palmer govorio je o novoj političkoj situaciji na Kosovu nakon oktobarskih izbora. On je rekao da je Kosovu potrebna vlada koja predstavlja svoj narod skladnim glasom i realnim ciljevima. Te poslednje dve reči su ključne, jer postizanje normalizacije zahteva realne ciljeve, a ne nove teme ili širu agendu, što bi moglo odložiti i zakomplikovati krajnji ishod.

0
32

U svom nedavnom govoru u Nacionalnoj biblioteci u Prištini, Metju Palmer iz američkog Stejt departmenta istakao je razne poglede u vezi sa problemom normalizacije između Kosova i Srbije. Htela bih da prokomentarišem jednu ili dve od raznih misli koje su iznesene tom prilikom.

Palmer je naglasio da Kosovo mora da bude deo regiona u kojem se nalazi i da ne može da bude izolovano. Suvišno je reći da je to izazvalo duboki uzdah kod mene, jer trenutno možemo tvrditi da je čitavo pitanje izolacije mogućih država članica na Balkanu takođe rezultat sopstvene unutrašnje politike EU. EU je izgradila neke staklene zidove i ne čini se toliko proaktivnom i otvorenom u prihvatanju novih članica. Njena politika je nedosledna. Moramo, međutim, pokušati da upamtimo da to ne bi trebalo da bude razlog za povlačenje državama koje teže pridruživanju, već upravo suprotno.

Ovaj predstavnik američkog Stejt departmenta ponovio je osnovne ciljeve pregovora koje facilitira EU, odnosno dijaloga. Rekao je da će rešavanje odnosa između Kosova i Srbije punom normalizacijom omogućiti vođama tih dveju zemalja da posvete punu pažnju poboljšanju života svojih naroda, utirući put ka mirnoj i prosperitetnoj budućnosti. Ponovio je ono što je baronica Ešton (Ashton) jasno iznela kao svoje ciljeve u 2011. godini. Videla je budućnost za te dve zemlje u evroatlantskim perspektivama.

To treba da pamte lideri tih zemalja, posebno nove vlasti na Kosovu. Normalizacija nije u dobijanju izbora. Ne radi se o osvajanju podrške igranjem na nacionalističku kartu. Ne radi se o tome da jedna strana ima vlasništvo nad procesom. Dijalog nije stranačko-političko pitanje. Radi se o poboljšanju života ljudi obe zemlje, njihovom stavljanju na put ka Evropi, a, zauzvrat, o miru i stabilnosti. Radi se o tome da se ne podriva napredak bilo koje strane u njihovim putevima ka EU. Reč je o eventualnom priznanju, iako to u sporazumu iz 2013. nije napisano crno na belo.

Palmer je govorio o novoj političkoj situaciji na Kosovu nakon oktobarskih izbora. On je rekao da je Kosovu potrebna vlada koja predstavlja svoj narod skladnim glasom i realnim ciljevima. Te poslednje dve reči su ključne, jer postizanje normalizacije zahteva realne ciljeve, a ne nove teme ili širu agendu, što bi moglo odložiti i zakomplikovati krajnji ishod.

Prvi sporazum sadržavao je realne ciljeve i odredio jasan put za buduću saradnju i konsocijalizaciju. Pre šest godina činilo se da stvara konstruktivno okruženje. To je izgubljeno pokušajem da se druga pitanja stave na dnevni red i ne sprovede sporazum kakav je prihvaćen 2013. godine. Palmer govori o potpuno neprihvatljivoj srpskoj politici lobiranja za povlačenje priznanja Kosova, ali ne pominje neuspeh Srbije da primeni sporazum o energetici niti neuspeh obe strane da stvore Asocijaciju / Zajednicu opština sa srpskom većinom.

Čini se da se obe strane takmiče jedna sa drugom u upotrebi potpuno neprihvatljivog jezika i quid pro quo akcija. Čini se da nijedna strana ne shvata da, kako bi mogle napredovati i postati “evropskije”, moraju razmisliti o svojim narativima i ponašanju. Ne radi se o izborima i nacionalizmu, već o stabilnosti i demokratiji u evropskoj budućnosti.  To je taj novi život koji treba da prodre u dijalog, kako ga je Palmer opisao. Reciprocitet nije novi život.

Naravno, nema ograničenja o onome o čemu se može razgovarati u dijalogu, ako se obe strane slože po novom pitanju. Obe strane, međutim, moraju razmisliti da li bi druga pitanja dovela do nečega određenog za taj dijalog, što bi omogućilo veće razumevanje i poboljšane odnose, ili će se sa većim razumevanjem i poboljšanjem odnosa ta pitanja, koliko god bila validna, npr. nestali, penzije građana Kosova, moći rešiti na drugim mestima i forumima. 

Možda vredi upamtiti da posle Drugog svetskog rata Nemačka nije plaćala odštetu nijednoj od zemalja koje su nacisti okupirali i zauzeli. Potražnja za reparacijama nakon Prvog svetskog rata smatrana je podsticajem Drugog svetskog rata i ta greška nije trebalo da bude napravljena ponovo. Konačni mirovni ugovor za Drugi svetski rat potpisan je tek 1990. godine, kada je proces zatvoren. Naknada je isplaćena žrtvama Holokausta i robovskoj radnoj snazi. Maršalov plan je stvoren da oživi ekonomije. Nakon završetka rata na Kosovu, međunarodna zajednica dala je ogromne donacije Kosovu za pomoć u obnovi zemlje. Sredstva EU za Kosovo veća su od onih koja su obezbeđena bilo kojoj evropskoj zemlji.

Bilo mi je nekako neshvatljivo da je Palmer u svom govoru govorio o dijalogu i normalizaciji u vakuumu. Ni u jednoj fazi nije pripisao dostignuća koja je naveo kao deo procesa facilitiranog od strane EU, nijednom nije rekao da je EU to potpomogla. Govorio je samo o SAD-u, ali znamo da je uvek bilo dogovoreno da EU i SAD rade zajedno, ali da će EU preuzeti vodeću ulogu. Čini se da je to iz njegove priče potpuno nestalo. Govorio je kao da EU nije prisutna. Nijednom nije pomenuo novog visokog predstavnika EU, Đuzepa Borelja (Josep Borrell), koji će sada preuzeti ulogu u sklopu koje će pokušati da ponovo otvori dijalog i radi na razumevanju između Kosova i Srbije. EU je ta koja drži poslednju kartu.

(Novembar 2019.)

SHARE