”Suzavcem” na maglu oko dijaloga

I tako, misle ljudi na Kosovu i u Srbiji, dosta vremena je potrošeno na bezvezna pitanja i saniranje problema koje su uglavnom sami stvarali po principu “hajde da stvorimo jednu krizu, po potrebi malu, ili nesto veću, ili, pak, takvu da preti eskalacijom, pa ćemo dobiti pažnju međunarodne zajednice, osigurati glasače, I, ako bog da, i poneku nagradu…”

0
104

Ako ćemo po pravdi, ne mora biti suzavca da bi se zamaglio sve oko dijaloga Srbije i Kosova. Ako gledamo unazad, sve se ovih godina, odvijalo iza zatvorenih vrata, metaforički rečeno, u magli, a svi smo mi samo pokušavali nagađati o čemu se zapravo razgovaralo ili dogovaralo iza te bele zavese, gde se političari dogovaraju o našoj sudbini, a mi, masa, pokušavamo da golim okom, ili snagom uma, shvatimo sta se događa tamo, na političkom Olimpu Evrope.

A sad, eto, Kosovari odlučiše da na sve to dodaju i suzavac, tj. čoveka koji je navikao da radi, dok mu oči ne zasuze od belog, ljutog dima, kako manje-više pokušavaju predstavitii atmosferu u kojoj se ti pregovori odvijaju.

Naime, oktobarski izbori na Kosovu su kaznili političku klasu, koja se veoma licemerno i bahato ponašala prema dijalogu i stvarnim problemima ljudi. Šta se desilo iza te zavese? Da li je bilo napretka? Hoće li biti mira, dogovora? Zašto smo izgubili 20 godina od rata, da bismo postigli ono što se naziva normalizacijom odnosa?

Nema ni privida nekog osećaja krivice srpske politike zbog zločina na Kosovu, ali nema ni reči od strane kosovskih političara o nastradalim Srbima posle rata. Jednostavno, svi mlate praznu slamu, dok Albanci ne veruju Srbiji  zbog toga što se boje da onaj ko opravdava zločin može da ga ponovi, a Srbi ne veruju kosovskoj vladi zbog toga što još niko nije govorio kao gospodin Kurti ovih dana o stradalim Srbima zbog, kako on reče, pljačke ili iz drugih interesa pojedinaca.

Tako, katkad bi i do nas procurila pokoja namerno izgovorena reč o tom (ne)prijateljstvu, uz posredovanje medjunarodne zajednice. Dijalog je prikazivan kao mukotrpan, kao rovovska bitka gde se obe strane ne daju, gde se obe strane, a obično ona druga strana, služe nečasnim i neprincipijelnim metodama ili zahtevima. Zapravo, opšte je mišljenje, bar na Kosovu, da je zapravo kriza njihov interes, a ne sporazum.

E, šta bi Srbija da nema Vučića, ili Kosovo da nema Thaçija, ta dva neprijatelja, koji se neizmerno (ne) vole. Toliko se ne podnose da ne mogu a da se ne sretnu krišom gde god im se pruži koja prilika, ili, pak, kad god uspevaju da takvu priliku krišom stvore.  A onda, ta velika tajna obično procuri u javnost preko medija bliskih njima. I tako, misle ljudi na Kosovu i u Srbiji, dosta vremena je potrošeno na bezvezna pitanja, i sanirajući probleme koje su uglavnom sami stvarali po principu “hajde da stvorimo jednu krizu, po potrebi malu, ili nesto veću, ili, pak, takvu da preti eskalacijom, pa ćemo dobiti pažnju međunarodne zajednice, osigurati glasače, I, ako bog da, i poneku nagradu, možda čak i Nobelovu”.

Sad, ne mora značiti da smo rešili problem, kao što ga nisu rešili ni neki Nobelovci koji su “rešili” sukob između Palestinaca i Jevreja, recimo.  Ali, važno je da su se svojski potrudili. Zaslužili su Nobela. “Zaslužujemo ga i mi”, rekli bi oni naglas, jednoglasno Vučić i Thaçi, koji nikada ne propuštaju priliku da (do)kažu da se ne vole, kao da neko stvarno sumnja u njihovu ljubav.

Dobro, dokazano je da se ne vole, a baš i ne moraju, ali obe strane, pa čak i treća, međunarodna zajednica, treba više da poštuju ljude o kojima se radi, narode koji ne moraju i ne treba da osećaju strah, niti mržnju jedni prema drugima.

Promena vlade na Kosovu dovodi nove političare, tj. predstavnike Kosova na pregovore, kao što je Kurti. Jeste da Srbi, ali i Albanci njega podosta identifikuju sa suzavcem koji je bačen u skupštinu da bi se sprečila stara politika, uglavnom ona koju je predvodio gospodin Thaçi, predsednik Republike Kosovo, za koju se nekada borio, kao politički direktor OVK.  Takođe, i gospodin Kurti je bio politički predstavnik OVK, i to u Prištini, u kancelariji gospodina Demaçija. 

Ono što je ovu dvojicu u političkom životu suprostavilo jeste njihov pristup ne samo dijalogu, nego i politici uopšte. Gospodin Kurti tvrdi da sebe vidi samo kao službenika građana, a gospodin Thaçi se ne hvali time, niti je poznat po tome, naprotiv, on je nazivan lopovom, izdajnikom, korumpiranim na mitinzima sad već bivše opozicije koju je vodio gospodin Kurti.

Na kraju, šta je tu je, volja naroda, božija volja, što se kaže. Ali, građani, Srbi i Albanci, sa ove ili one strane, će biti pred izborom kome da veruju više: onome ko je suzavce bacao, ili onima koji su maglu prodavali.

SHARE