U atmosferi straha se preživljava

Ovu godinu bez Olivera kosovski Srbi preživeli su (da, preživeli je pravi izraz) u konstantnom strahu. Strah od novog rata, podele, carina, hapšenja Marka Djurića, zabrane kretanja predsedniku Vučića, upada jedinica ROSU, stalnih sastanaka na visokom državnom nivou Srbije povodom Kosova... I mnogih drugih veštački stvorenih prilika kako bi se održala kontrola nad narodom koji je izgubio skoro pa jedinog opozicionog lidera koji se drznuo da se suprotsatvi ovom konstantom ludilu.

0
381

Šestnaestog januara navršilo se godinu dana od ubistva Olivera Ivanovića, lidera Gradjanske  Inicijative „Srbija, demokratija, pravda“. Godinu dana od ubistva počinjenog ispred njegove kancelarije u Severnoj Mitrovici, godinu dana bez i jednog okrivljenog i osudjenog, bez konkretnih dokaza i  bez ikakvih objašnjenja i rezultata kako od strane kosovske policije i sudstva, tako i od srpskih institucija. Za ovih 365 dana uspeli smo da čujemo ništa drugo do medjusobne optužbe sa obe strane kako baš oni drugi nisu izvršili dogovoreno u procesu istrage. Optužbe smo dobili, ali ne i bilo šta što bi doprinelo rasvetljavanju ubistva opozicionog lidera Srba sa Kosova.

Nakon ovih godinu dana, ostalo je i Srbima sa Kosova pitanje: šta se promenilo od ubistva Ivanovića? Odgovor je i ništa i sve.

Ostali su isti politički lideri, oni nametnuti i silom prilika izabrani. Isti su problemi kao i pre godinu dana, Srbe i dalje niko ne pita za njihovo mišljenje već se uglavnom radi „za njihovo dobro“ a u stvari protiv njih. Za ovih godinu dana, ekonomska situacija ostala je podjednako loša, sloboda govora maltene nemoguća, a Kosovo i dalje i srce Srbije i najveći problem na evropskom putu Srbije. Dijalog je i dalje nepomičan, a pomirenje upitno. Promenilo se u ovom pogledu nije ništa.

Istovremeno, skoro pa nemoguće, ali se i sve promenilo. Za ovih godinu dana mnogo Srba se odselilo sa Kosova sa nepostojanjem želje da se vrati. Po prvi put smo dobili ponudu podele Kosova i to očigledno sve više postaje moguće rešenje. Za ovih godinu dana strah od nepoznatog među Srbima na Kosovu postao je svakodnevica. Onaj strah, protiv kojeg se Oliver Ivanović borio, postao je normalan život prosečnog Srbina na Kosovu. „U atmosferi straha se ne živi“, govorio je Oliver. Nažalost, sve ono protiv čega se on borio postalo je normalno. Atmosfera straha preživljava se svakodnevno i obnavlja skoro pa na nedeljnom nivou od strane političara sa obe strane. Ovu godinu bez Olivera kosovski Srbi preživeli su (da, preživeli je pravi izraz) u konstantnom strahu. Strah od novog rata, podele, carina, hapšenja Marka Djurića, zabrane kretanja predsedniku Vučića, upada jedinica ROSU, stalnih sastanaka na visokom državnom nivou Srbije povodom Kosova… I mnogih drugih veštački stvorenih prilika kako bi se održala kontrola nad narodom koji je izgubio skoro pa jedinog opozicionog lidera koji se drznuo da se suprotsatvi ovom konstantom ludilu.

Ona užasno bolna tišina koja je nastala tog 16. januara 2018 godinu sa pucnjima na Ivanovića postala je konstanta i proširila se među Srbima kao nekakva bolest koju je teško izbeći. Od straha za sutrašnjicu, za svoju decu i opstanak, kosovski Srbi utišali su se tog dana sa Oliverom i retko ko medju njima ima hrabrosti da se suprotstavi ludilu koje konstantno vlada i manipuliše.

Tog 16. januara 2018. otišla je sa severa Kosova i Srbija i demokratija i pravda. Ostala je tišina i strah. Godinu dana kasnije: ništa se nije promenilo, i dalje živimo u strahu. Sve se promenilo, strah je postao konstantan.

SHARE