U rat možete – sami

Svima njima, koji o tome razmišljaju, koji u novi rat pozivaju ili ga najavljuju, valja poručiti: dragi naši političari, u rat možete – ali sami. U rat možete, ali jedni sa drugima na političkom nivou, bez slanja nevinih ljudi u isti. U rat možete, ali bez nas. Bez svih nas kojima je rata preko glave. Koji pokušavaju da žive normalno i učine sve da se više nikada ne vrate tamo gde smo bili devedesetih. U rat možete - sami.

0
163

Pozivanje na rat na ovim, našim, prostorima odavno nije ništa novo. Navikli smo od različitih generacija političara da prognoziraju da će nas različite situacije na ovaj ili onaj način odvesti u rat. Međutim, kada živite u ovom našem, tužnom, regionu, koji je preživeo toliko ratova da više nikada ne bi trebalo ni pomisliti na novi, pozivanje i pominjanje ratova u najmanju ruku je stresno. Ali i strašno.

Dok se Srbija i Kosovo nalaze u procesu normalizacije i izgradnje mira (ili se ja bar nadam da se tu nalaze), svi mi nekako volimo da verujemo da će političari ostati na tom putu i neće pozivati u ratove. Ali kao što to obično biva, očekivati tako nešto od političara kod nas, skoro pa da je nemoguće.

Dok su mnogi političari već najavljivali rat, ovog puta na red je došla bivša šefica pregovaraškog tima Prištine u dijalogu Beograd – Priština, Edita Tahiri. „Ako Srbija ne prizna Kosovo u postojećim granicama, kao nezavisnu državu, imaćemo i rat“, izjavila je Tahiri tokom konferencije „Put ka konačnom sporazumu između Kosova i Srbije“.

Kao što već rekoh, slušati ovakve izjave na našim prostorima nije nešto novo, ali nekako se iznova i iznova ponovo nadamo da će jednog dana prestati. Ali isto tako ih ne očekujemo od nekog ko je vodio delegaciju Prištine u pregovorima u Briselu.

Ne mogu da izbegnem razmišljanje o tome kako se bilo koji od političara, koji u današnje vreme pominju rat i u isti pozivaju, makar na trenutak ne seti svih užasa koji su ljudi na ovom prostoru preživeli? Kako to da niko od njih ne razmisli šta se sve pozivanjem ili najavom novog rata može stvoriti? Koliko to može uticati na obične ljude? Na one koji su u ratu izgubili svoje najvoljenje? One koji i dalje preživaljavaju traumu?

Još teže je čuti da je ova izjava došla od nekog ko je vodio pregovore o procesu normalizacije i od koga bismo, valjda, trebali očekivati malo mirniji i drugačiji pristup. Naročito ako uzmemo u obzir da pregovori u Briselu nisu ni u jednom trenutku podrazumevali priznavanje Kosova od strane Srbije, što za gospođu Tahiri izgleda predstavlja glavni razlog za novo ratovanje.

Na kraju krajeva, pitanje je trenutka kada će neko drugi ponovo pominjati nove ratove, bilo sa srpske ili kosovske strane. Zato, svima njima, koji o tome razmišljaju, koji u novi rat pozivaju ili ga najavljuju, valja poručiti: dragi naši političari, u rat možete – ali sami. U rat možete, ali jedni sa drugima na političkom nivou, bez slanja nevinih ljudi u isti. U rat možete, ali bez nas. Bez svih nas kojima je rata preko glave. Koji pokušavaju da žive normalno i učine sve da se više nikada ne vrate tamo gde smo bili devedesetih. U rat možete – sami.

Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New perspektive.

SHARE