U ‘svetoj srpskoj zemlji koju su okupirali teroristi’

Imam svoje male rečnike iz Mitrovice, Prištine, Đakovice, Prizrena, Ferizaja i Vučitrna. Sve to zahvaljujući prijateljicama i prijateljima iz tih sredina, njihovom strpljenju sa mnom jer želim znati značenje svake reči koje čujem dok je njima drago da jedan stranac uči njihov jezik. I to ne stranac iz neke daleke zemlje, nego komšija koji dolazi iz države koja je protiv njih ratovala i to u više navrata u periodu od sto i nešto godina.

0
1170

Prvi put sam došao na Kosovo 2016. godine. Išao sam na Dokufest u Prizren a posle toga na Seminar albanskog jezika u Prištinu. Pre toga sam o Kosovu preko srpskih medija čuo samo mitske srednjevekovne priče i loše stvari o Albancima. O Kosovu slušam bez prestanka od 1999., a 2008. sam kao osamnaestogodišnjak pozdravio proglašenje njegove nezavisnosti. Bio je to logičan politički potez kojem je prethodila nezavisnost Slovenije, Hrvatske, Bosne, Makedonije i Crne Gore. Verovao sam da su Albanci ljudi kao i ostali i u to se i sam uverio. Bilo mi je neugodno reći im da sam iz Srbije jer nisam znao kako će reagovati. Znao sam samo da ću tu bol moći da ublažim samo ako im se obratim na njihovom jeziku. Tako sam počeo da studiram albanski u Beogradu.

Za Kosovo sam mislio da je zemlja u pepelu, da se ožiljci rata još uvek vide na svakoj kući koja je stradala i da ljudi nemaju šta da jedu. To su bile slike rata koje su mi ostale urezane još kada smo kod kuće te 1999. pratili stanje na Euronewsu. Po dolasku sam doživeo kulturni šok. Iznenadio sam se kako su se kosovski gradovi brzo izgradili, proširili, kako put po ulasku na kosovsku granicu nema nijednu rupu za razliku od puta koji vodi od Niša kad se siđe s autoputa do graničnog prelaza Merdare. Gradovi kao što su Priština, Đakovica, Ferizaj/Uroševac i Mitrovica (pre svega južni deo) bili su skoro potpuno obnovljeni, nove zgrade nicale su u raznim bojama, ulice su bile pune mladih ljudi. Koristio se euro ali je sve, od hrane do odeće i prevoza, bilo jeftinije nego u državama gde se koristi ista valuta. Cene su čak bile niže nego u Srbiji. To su moji prvi utisci na Kosovu o kojem sam sedamnaest godina slušao sve najgore, o “svetoj srpskoj zemlji koju su okupirali teroristi”. Danas sam na Kosovu po dvadeset i neki put, boravim kod prijatelja i njihovih porodica, jedem fljiju, pite, bureke, triljeće i šampite, pijem Pećko i Prištinsko pivo. Uživam u prirodi nacionalnog parka Grmija u Prištini, kupam se u reci Ibar u Mitrovici, idem na festivale muzike i joge u Đakovicu, izlazim u barove i klubove i osećam se kao kod kuće.

Već treći put sam na Seminaru albanskog jezika, književnosti i kulture na Filološkom fakultetu Univerziteta u Prištini. Za njega sam čuo preko svojih profesorki sa Katedre za albanologiju u Beogradu. Radi se o najkvalitetnijem seminaru za učenje albanskog. Meni je lično pomogao ne samo da poboljšam svoj književni standardni jezik kojeg učimo na katedri, nego i da savladam kosovski dijalekat koji se koristi u govoru. Danas se služim njime više nego standardnim jer je neophodan u komunikaciji s Kosovarima, a pritom i zapisujem sve nove reči i žargonski govor svakog mesta u kojem sam dosad bio. Tako imam svoje male rečnike iz Mitrovice, Prištine, Đakovice, Prizrena, Ferizaja i Vučitrna. Sve to zahvaljujući prijateljicama i prijateljima iz tih sredina, njihovom strpljenju sa mnom jer želim znati značenje svake reči koje čujem dok je njima drago da jedan stranac uči njihov jezik. I to ne stranac iz neke daleke zemlje, nego komšija koji dolazi iz države koja je protiv njih ratovala i to u više navrata u periodu od sto i nešto godina. Zbog toga je moj boravak na Kosovu od velikog značaja i bilo bi korisno za oba naša društva, sa Kosova i iz Srbije, da i ostali uspostave normalan odnos kojeg su imali i naši preci s kosovskim Albancima pre nego što je neko odlučio da “zavadi pa vlada”.

SHARE