Veliki brat

Dok EU, i skoro svi njihovi zvaničnici pokušavaju da Vladu u Prištini urazume putem ubedjivanja pismima i mlakim pretnjama o stopiranju evropskog puta Kosova, ako on uopšte i postoji, dotle su se SAD i Velika Britanija jasno i nedvosmisleno stavile na stranu Prištine po osnovu svakog poteza koji je u poslednjih mesec dana ta Vlada preduzela.

0
298

U svetlu svega što se u poslednjih mesec i nešto više dana dešava na Kosovu, a u vezi mera koje je Vlada Kosova uvela ili sprovela u delo, postavlja se pitanje ko je to ko takvom stavu i potezima pruža nesebičnu podršku. Medjutim nije se dugo čekalo na odgovor jer su se stavovi velikih sila jasno iskristalisali povodom svega što se dešava. Dok jedni žale za stopiranim procesom pregovora u Briselu, dok drugi žale što se nije sačekalo sa nekim potezima Prištine, treći pak jednostavno bezrezervno podržavaju svaki potez koji vlasti u Prištini učine. Naravno, svi oni su neko ko ne živi na Kosovu i ko kroz prizmu dešavanja na Kosovu isključivo gleda svoje interese. Praveći takvu klimu da kroz novonastalu situaciju lako mogu doći do lakšeg ostvarenja svojih interesa, niko od njih ne brine kako će se to odraziti na političko i bezbednosno stanje na Kosovu. Uostalom, valjda nam je odavno postalo jasno da je njihova briga isključivo ograničena na deklarativne osude i rat pismima, ili što je još licemernije Tvitovima.

Dok EU, i skoro svi njihovi zvaničnici pokušavaju da Vladu u Prištini urazume putem ubedjivanja pismima i mlakim pretnjama o stopiranju evropskog puta Kosova, ako on uopšte i postoji, dotle su se SAD i Velika Britanija jasno i nedvosmisleno stavile na stranu Prištine po osnovu svakog poteza koji je u poslednjih mesec dana ta Vlada preduzela. Jasno je da politika Beograda o nepriznavanju nezavisnosti Kosova bez konačnog kompromisnog dogovora neće biti promenjena pod ovakvim pritiscima i da je ovaj put kojim je krenula Vlada Kosova svakako teži i bez jasnog vidjenja kraja ove krize.

Postavlja se pitanje ko je u stvari idejni tvorac svega što nam se u poslednjih mesec dana dešava. Mislim da je svima jasno da posle stavova ambasadora pomenutih velikih sila, i posle jasnih stavova njihovih administracija, tu ulogu idejnog tvorca preuzimaju upravo SAD i Velika Britanija. Naročitu podršku ovakvom stavu su dali ambasadori pomenutih država tokom sednice Saveta Bezbednosti UN, koja je zakazana na zahtev Srbije a u vezi sa kritičnom situacijom u Srpskim sredinama na Kosovu, naročito u vezi dve stvari, uvodjena taksi na srpske proizvode ali i odlukom vlasti u Prištini da proširi mandat KBS (Kosovskih bezbednosnih snaga) tj. da od dosadašnje KBS, stvori Vojsku Kosova.

Postavlja se pitanje kod svih onih koji trezveno razmišljaju, kome je sve ovo trebalo, i ko je taj kome se žuri. Da li je to Vlada Kosova koja je previše vremena izgubila u svom mandatu na pregovore sa Srbijom a da pritom ništa nije konkretno dobila za to, ili je to možda baš neko od ovih velikih sila koje su pomenute kao ključna podrška svemu sprovedenom? Realno sagledavajući stanje u regionu, ali ništa manje ni u svetu, moglo bi se zaključiti da se više žurilo velikim silama nego vlastima u Prištini. Pokušaj da se kroz brze odluke na terenu stanje stvari dovede do pred svršen čin i tako Srbija prisili da se suoči sa jasnim odbijajućim stavom u vezi svih svojih zahteva, očigledno, nije potpuno urodio plodom jer, kao što vidimo, do promene stava Beograda nije došlo ni u najmanjoj meri, a očekivalo se sasvim drugačije. Da li to znači da se stanje u svetu promenilo i da uticaj SAD i Britanije nije više dovljno jak da i njihov najmanji potez utiče u velikoj meri na promenu stavova Vlada malih država u svetu, ili je to Srbija stekla neke nove jake saveznike, ostavljamo vremenu da pokaže samo po sebi jer jasnog stava po tom pitanju još uvek nema, ali evidentno je da na terenu ne ide sve onako kao što je planirano. Možda je upravo ova žurba u donošenju odluka prouzrokovana onim upozorenjem od pre nekoliko meseci kada je zvaničnik američke administracije, Matthew Palmer, upozorio da čak i podrška SAD-a Kosovu ima svoja ograničenja i kraj. Pritom mislimo na vremenska ograničenja, jer nikad se podrška nijedne administracije iz Vašingtona nije na nekom prostoru zadržala 20 godina kao što je to slučaj sa Kosovom pa se samim time stekao utisak da se polako gubi na strpljenju. Ponašanje SAD, kao Velikog Brata Kosova, najčešće nije imalo brige šta se na terenu stvarno dogadja, jer za velike administracije, poput američke, mali narodi nisu velika briga. Ovakvom stavu moraju da se nadaju i sami Albanci jer onog trenutka kada SAD proceni da je njihov posao na Kosovu završen oni će se povući i neku tadašnju vlast u Prištini prepustiti da sama vodi veći deo svoje politike, naravno, u skladu sa smernicama na duži period. Ali osnove te politike, a naročito odnos sa susedima, će morati sama Priština da definiše i sprovodi. Medjutim, ako ovi sadašnji postupci oslikavaju kako se takva politika vodi, mislim da politika mirnog susedstva nije na agendi Vlade u Prištini. Ili to možda Veliki brat nije ni stavio na njihovu agendu?

SHARE