Zašto je podela postala opcija u dijalogu između Kosova i Srbije

Još od završetka sukoba 1999. godine, čak i simbolični napori pomirenja bili su marginalni, posebno u očima javnosti. Na primer, nije bilo zvaničnog izvinjenja za prošla zlodela, ni od strane srpskih, ni od strane kosovskih državnih zvaničnika, iako su takva izvinjenja izrečena u kontekstu drugih zemalja post-jugoslovenskog nasleđa. Pored toga, povratak mnogih raseljenih zajednica i repatrijacija njihove imovine na Kosovu ne mogu biti nazvani uspešnom pričom. Jedan od glavnih problema u tehničkom i političkom dijalogu u Briselu je to što se zanemaruje bavljenje osetljivim pitanjima, kao što je pomirenje.

0
243

Od 2018. godine, i zvaničnici iz Srbije i oni sa Kosova počeli su da iznose ideju podele (koja se drugačije zove i „razmena teritorija”, ili „korekcija granica”) kao moguće rešenje spora između Srbije i Kosova. Zašto je podela odjednom postala atraktivna opcija za raspravu na marginama dijaloga u Briselu? Jedan odgovor je, svakako, da nikada nije bila potpuno isključena. Čak je i pokojni premijer Srbije, Zoran Đinđić, smatrao da je to najbolja opcija za rešavanje konflikta. Aktuelni ministar spoljnih poslova Srbije, Ivica Dačić, uvek je tvrdio da je njegovo mišljenje da bi se o podeli trebalo zvanično razgovarati, čak i kada je vodio srpski tim u Briselskom dijalogu 2013. godine. Kao ideja, podela je uvek bila opcija, samo ne u obliku konkretnog plana. Ideja je uvek uključivala bilo funkcionalno/administrativno razdvajanje između Srba i Albanaca unutar Kosova – nešto što se podudara sa idejom Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom od 2013. g. – bilo teritorijalno razdvajanje, što je evidentno u nedavnom diskursu o podeli i, čak, podržano od strane kosovskih zvaničnika i nekih zvaničnika iz inostranstva. Zaključak: bez obzira na formu ove ideje, ona ipak predstavlja razdvajanje i ona se zasniva na etničkim podelama.

To nas dovodi do drugog i važnijeg pitanja: zašto je razdvajanje jedino rešenje kojeg se mogu dosetiti političke stranke uključene u dijalog? Svakako, odgovor na ovo pitanje je mnogo složeniji od prethodnog. Jedan deo zagonetke leži u činjenici da je trenutna situacija na Kosovu rezultat etničkih sukoba. Za mnoge je sećanje na rat još uvek živo, pogotovo zato što mnogi ljudi pogođeni konfliktom još nisu videli pravdu. To važi za većinu albanskih žrtava, ali to važi i za srpske žrtve i žrtve drugih manjinskih etničkih grupa. Politički lideri i iz Srbije i sa Kosova instrumentalizuju ovo poglavlje svoje zajedničke istorije, institucionalni okviri ga održavaju, što dovodi do afektivne privrženosti nacionalističkoj ideologiji i slepila za zločine sopstvene etničke grupe od strane značajnog broja ljudi sa obe strane.

Drugi deo zagonetke leži u asimetriji moći ugrađenoj u institucionalne okvire prisutne na Kosovu, posebno u severnim opštinama. Svakodnevno prisustvo države Srbije i dalje je činjenica za mnoge Srbe koji žive baš na ovom području. Srbija je ovde simbolički manifestovana u vidu izlaganja državnih zastava Srbije, podizanja spomenika inspirisanih srpskom srednjovekovnom istorijom, itd. Generalno, za Srbe na severu Kosova posebno je teško da prihvate bilo kakvu ideološku odanost osim odanosti državi Srbiji. Što je još važnije, Srbija je prisutna u obliku mnogih institucija, čak i nakon delimične integracije u sistem Kosova od 2013. godine nadalje. Za mnoge, institucionalni okvir koji vodi Srbija garantuje bolje životne uslove i veću socijalnu sigurnost, jednostavno zato što donosi više na finansijskom planu. To je jedan od razloga zbog kojih bi bilo veoma teško za Srbe na severu da prihvate njegovo ukidanje i njihovu integraciju u kosovski okvir. Ova institucionalna podela takođe otežava saradnju između ove dve grupe, s obzirom da nema mnogo mogućnosti za zapošljavanje van državnih institucija. Dakle, razdvajanje kao rešenje može biti motivisano praktičnim razlozima u dijalogu.

Treći i, po mom mišljenju, najvažniji deo slagalice je pomirenje, ili odsustvo pomirenja. Još od završetka sukoba 1999. godine, čak i simbolični napori pomirenja bili su marginalni, posebno u očima javnosti. Na primer, nije bilo zvaničnog izvinjenja za prošla zlodela, ni od strane srpskih, ni od strane kosovskih državnih zvaničnika, iako su takva izvinjenja izrečena u kontekstu drugih zemalja post-jugoslovenskog nasleđa. Pored toga, povratak mnogih raseljenih zajednica i repatrijacija njihove imovine na Kosovu ne mogu biti nazvani uspešnom pričom. Jedan od glavnih problema u tehničkom i političkom dijalogu u Briselu je to što se zanemaruje bavljenje osetljivim pitanjima, kao što je pomirenje. Umesto toga, dijalog je uglavnom preokupiran pitanjem statusa i teritorijalnosti, iako to nije obuhvaćeno mandatom datim 2011. godine. Diskurs o podeli samo pojačava ovu pretpostavku.

Ako smatramo da je nedostatak pomirenja ključan u odgovaranju na naše ranije pitanje zašto se razdvajanje vidi kao jedino rešenje, ne možemo a da ne postavimo još jedno: može li se pomirenje promovisati i postići, ako se prethodno ne desi razdvajanje? To bi mogao biti jedan od razloga zašto su neki napori pomirenja između Srbije i Hrvatske, ili Srbije i Bosne i Hercegovine bili, donekle, uspešni. Čak se i akademska literatura ne slaže oko toga da li je potrebno prvo razdvajanje grupa kako bi se postigao mir nakon etničkog sukoba, ili mirovne napore treba promovisati kroz suživot. U nekom smislu, ova zagonetka   da li je starije „jaje” ili „kokoška”predstavlja cirkularnu logiku svakog procesa pomirenja. To je pitanje na koje se ne može odgovoriti lako, jer svaki pojedinačni slučaj predstavlja slučaj za sebe, što generalizaciju čini veoma teškom. Ali, ono što se može reći jeste da nikakvo razdvajanje ne može funkcionisati ako to podjednako ne žele obe strane uključene u sukob. Izgleda da to nije slučaj sa Kosovom. Dopuštajući ideji o razdvajanju da diktira čak i institucionalizovane procese, kao što je dijalog u Briselu, marginalizuje bilo koja alternativna rešenja i ignoriše najvažnije pitanje pomirenje između dve zajednice. Kako i Kosovo i Srbija idu putem integracije u EU,  čini se da fokusiranje na razdvajanje, umesto na pomirenje, poražava svrhu zajedničkog cilja članstva u EU.

SHARE